The Smashing Pumpkins – Shiny And Oh So Bright, Vol. 1 / No Past. No Future. No Sun. (2018)

Priznajem, bio sam neodlučan da li da slušam novi The Smashing Pumpkins ili ne. Od svih tih reuniona nikada nismo dobili nešto više od prosečnog prisećanja na neke bolje dane benda. Ipak, odlučim da pružim šansu Korganu Biliju i nađoh se u čudu jer, bez obzira na čudan naziv, Shiny And Oh So Bright, Vol. 1 / No Past. No Future. No Sun. uopšte nije loš album. Ne želim, i ne treba, da ga poredim sa njihovim najboljim izdancima sa početka karijere, ali je svakako bolji od duplog Machina, objavljenog još 2000. godine, poslednji koji su snimili u sastavu u kom su danas.

Mislim da se najveći problem javio što su novi album najavili najlošijom pesmom na ploči. Solara je jeftina, napadna pesma, koja osim buntovne alt rock atmosfere nema više ništa što mi je govorilo – biće ovo dobar album. Osim nje na Shiny And Oh So Bright ima još jedna u kojoj se okreću tom gitarskom zvuku, Marchin’ On je primer kako dobra rock pesma treba da zvuči, ali ipak nije materijal za singl. Na albumu preovlađuje poznata, prijatna atmosfera laganih numera alternativnog zvuka. Budimo realni, Billy Corgan je nepriznati otac emo muzike što je i pokazao tokom devedesetih sa pesmama kao Today, 1979, Tonight, tonight. Album otvara sasvim neformalna Knights of Malta, pokreće prave emocije potrebne za uživanje u ovakvoj muzici. Sa Silvery Sometimes (Ghosts) uspevaju da vrate onu poznatu The Smashing Pumpkins atmosferu zbog koje smo ih i voleli. Travels je već ono što sam čekao od njih, to je taj senzibilitet koji samo oni imaju u svojoj muzici, pesma koja može da vam vrati osmeh na lice. With Sympathy je balada nešto jednostavnije koncepcije, Alienation pogađa prave emocije, ali je, uglavnom, narativna pesma, izvadio je veoma lep refren. Seek and You Shall Destroy ostavlja dobar utisak bez obzira na prostu rock etiku kojom je napisana, ipak ne dolazi do izražaja koja treba da pripada završnoj numeri. Shiny And Oh So Bright, Vol. 1 / No Past. No Future. No Sun. ostaje uskraćen za veliko finale, album se tako iznenada završava da ne možeš a da ne kažeš – mislim da ovde nešto nedostaje.

Svakim novim slušanjem, pesme sa ovog izdanja mi sve više prirastaju srcu. Nema ovde patetike u vidu prizivanja prošlosti, ovo je The Smashing Pumpkins album, baš onakav kakav zaslužuju svi koji vole ovaj bend. Cela priča je dobila malo gorčine sa pljuvanjem preko medija sa originalnom basistkinjom D’arcy Wretzky koja je trebalo da bude deo benda, ali nije. Da li bi bilo bolje sa njom, ne znam, ali je dobro i bez nje.

The Smashing Pumpkins

Ostavite komentar