Stone Temple Pilots – Stone Temple Pilots (2018)

Budimo iskreni, Stone Temple Pilots su bend koji je odavno trebalo da prestane da postoji. Njihov uticaj je prestao još dok je u postavi bio pokojni Scott Weiland. Da ne spominjemo potpuno nebitan period kada je, takođe pokojni, Chester Bennington bio pevač. A sada su uspeli da od novog pevača naprave da zvuči kao stari! Jasno je da više nemaju ideja i da se bave reciklažom ideja, u nadi da će kod slušalaca proraditi nostalgija.

Deluje kao da sam previše pristrasan jer je reč o ovako velikom bendu koji je obeležio dobar deo mog muzičkog odrastanja. Možda sam ovu recenziju napisao u svojoj glavi još pre nego što sam preslušao album. Ali ovo je muzika za matorce, ne samo one koji su to po godini rođenja, već za one koji ne žele da idu u korak sa vremenom. Za one koji se nadaju da će grunge da se vrati na velika vrata. Bez obzira što svirka nije toliko loša, solidan američki rock, sve smo to već čuli. Ima pesama koje bi mogle da prođu da nisu bleda kopija onoga što su već snimili. Sama činjenica da je ovaj album nazvan Stone Temple Pilots, isto kao i prethodni, dovoljna je da potvrdi sve moje tvrdnje. U pesmama kao Roll Me Under ili Middle of Nowhere ima momenata koji deluju obećavajće, dok su na Never Enough svesno uspeli da pokradu The Doors i Roadhouse Blues, što baš i nije za pohvalu. Jeff Gutt nije loš pevač, na nekoliko mesta uspeva da to i pokaže, na primer u pesmi Guilty. Kao neko ko je došao sa The X Factor scene, on je još uvek samo cover pevač i tek treba da izgradi svoj stil.

Divim se onima koji će ovaj album preslušati više puta, vi ste bolji ljudi od mene! Previše je bilo naporno slušati numere kao Meadow ili blues Just a Little Lie. Pomalo je tužno jer ipak su Stone Temple Pilots bend koji je ostavio neizbrisiv trag na muzičkoj sceni. Biti svedok ovakvih očajničkih poteza nije nimalo prijatno.

stone temple pilots

Ostavite komentar