Quasarborn – The Odyssey To Room 101 (2018)

Već dugo vremena se svet izlgeda nalazi u bespovratnoj distopiji. Totalna kontrola svih segmenata života i srozavanje njegovog kvaliteta svakako utiče i na muziku. Ispred mene se nalazi delo nastalo pod uticajem ovog pakla u kojem se nalazi ljudska vrsta.

Album otvara klanica pod imenom Crash Course In Life, razorna thrash metal himna koja govori o ljubavi prema metalu koja biva ometena odrastanjem i spoznajom realnosti. Savršena pesma za otvaranje albuma. Bez komplikacija, kratko i jasno, sa zaraznim refrenom. Nakon nje, posle kraćeg introa sledi The Underdog League, koja nas direktno podseća na to koliko smo nedostojni svojih predaka i istorije, dok muzički savršeno oslikava prizore rata. To se pogotovo odnosi na srednji deo pesme, gde predivnu klin deonicu nasilno preseca rafalna paljba bubnja i gitara, koja označava svojevrsni juriš. Najveća inspiracija za ovaj album svakako leži u Hakslijevom Vrlo novom svetu i Orvelovoj 1984, pa se tako na njemu mogu naći naslovi No Mustapha Mond, Chateau d`If i The Odyssey To Room 101 . Gomila disonanci i promena savršeno prati atmosferu tekstova i onoga što se u njima događa, i time podstiče napredak već postojeće klaustrofobije i šizofrenije kod slušaoca, uzrokovanih svetom u kojem živi. Pored toga, primetni su i uticaji popa i orijentalne muzike koji se posebno ogledaju u vokalnim linijama pesama Blood Honey i No Mustapha Mond, a koji savršeno leže na thrash metal osnovi. Vokal Luke Matkovića je pod primetnim uticajem M. Shadowsa iz benda Avenged Sevenfold, pa se samim tim i otvara mogućnost da će se ove pesme svideti publici koja voli komercijalniji zvuk. Iako je Avenged Sevenfold prilično omraženo ime kod starijih i iskusnijih poklonika metala, u ovom slučaju se taj uticaj ne može smatrati negativnim, jer su segmenti tog stila adekvatno uklopljeni u staru školu thrash metala, koja je ipak baza ovog benda.

U prilog tome koliko je ovo izdanje široko i slobodno, govori i akustični instrumental Transcendence, koji je pod jakim uticajem flamenko muzike. Bend pokušava da izađe izvan granica thrash metala i da se posluži uticajima raznih drugih žanrova i stilova poput popablack metala, death metala i prog metala, ali da se ne odrekne svoje thrash osnove, i to je za svaku pohvalu, jer se sam žanr prilično usmrdeo i ubuđao i već dugo nema šta sveže i zanimljivo da ponudi. Ovo izdanje svakako unosi svežinu koja bi mogla da thrash metal učini ponovo slušljivim i da eventualno ponovo probudi interesovanje za isti ako dogura dovoljno daleko. Sam po sebi se nekako nameće zaključak da thrash metal možda i ne bi propao početkom devedesetih da su izlazila izdanja koja nude svežinu i šarolikost, a da se pri tom drže svoje suštine, kao što je to slučaj sa ovim albumom. Svakako treba spomenuti i produkciju Luke Matkovića koja je moderna, a opet dovoljno prirodna i slušljiva za razliku od većine onoga što danas ljudi objavljuju, i time ni malo ne zaostaje za izdanjima bendova koja se danas smatraju za nivo i nekakvu referencu kako treba raditi producentski posao. Pored toga što se ovim albumom preporučuje sam bend, preporučuje se i Luka kao trenutno najbolji metal producent na ovim prostorima. Shodno tome, autor ovih redova smatra da je Quasarborn ovim izdanjem nastavio tamo gde je thrash metal stao u prethodnom milenijumu.

Iako su sve pesme generalno nabijene velikom količinom mraka i agresije, ostavljeno je i dosta prostora za melanholiju, koja preovladava na samom kraju albuma, kako tekstualno, tako i muzički. Danse Macabre je pesma sa kojom je ovaj bend ozvaničio svoje postojanje i koju smo imali priliku da čujemo još prošle godine. Melanholija izbija iz svake njene sekunde i podseća nas na činjenicu da nema idola, mučenika i bogova i da car, seljak, prosjak i dete zajedno u smrti nagomilavaju svoje kosti. Vrhunac ove pesme leži u emotivnoj solo deonici Đorđa Lukovića, koji kroz svoj uveliko izgrađen stil i ton ovu pesmu obogaćuje još više.

Za veliko finale je ostavljena pesma po kojoj je album dobio ime, The Odyssey To Room 101. U pitanju je najduži, najepskiji, i zasigurno najbolniji momenat albuma. Baš kao i u Orvelovoj 1984, slušalac ima priliku da izgubi sebe i uživa u svim pogodnostima koje pruža soba 101. Ubedljivo najmoćniji, najemotivniji i najteži deo ovog albuma predstavlja deo posle drugog refrena u ovoj pesmi, gde se otvoreno preispituje kompletna egzistencija ljudskog bića i gde preovladava želja za slobodom koju u ovom slučaju donosi samo smrt.

Kad se sve sabere, dolazimo do zaključka da je ovo zasigurno projekat kojem je pristupljeno najozbiljnije i najambicioznije kad je domaća scena u pitanju, i samim tim možda prvo koje može da se nadmeće sa izdanjima svetskih imena. Sve je tu što treba – produkcija, pesme, kvalitet izvedbe, sam koncept i red koji na ovom albumu vlada. Ničega previše, ničega premalo, sve je na svom mestu, bez slabog momenta. Upravo zbog svih tih faktora se ovo može smatrati nečim najboljim od metala što je ikada snimljeno u ovoj zemlji, i samim tim bi trebalo da posluži svima kao pravi primer kako treba raditi.

Quasarborn - The Odyssey to Room 101 - Cover_preview

Ostavite komentar