Pred nama je Postmoderna Komedija valjevskog benda Mr Rabbit. Bend se žanrovski karakteriše kao hip hop/fusion sastav, kombinujući pregršt skromne i iskrene lirike sa, za moj ukus, previše laganim instrumentalnim delovima, uz nekoliko hrabrih upliva u žešće žanrove. Ovo je njihovo drugo studijsko izdanje, izdato od strane izdavačke kuće Lampshade media sredinom prošle godine.
Prva numera na albumu je Soul ‘n Šećer. U pitanju je minimalistički odrađena strofa sa odsečnim gitarskim rifom i bubnjevima, presečena melodičnim refrenom u kojem dominira ženski vokal, obavijen u džez atmosferu. Poslednji minut pesme se bavi drugom krajnošću, prelazeći sa džeza na tešku distorziju u usporenom ritmu, karakterističnu za žanrove poput stoner metala, na moje veoma prijatno iznenađenje. Stiče se utisak da je napisana kao uvod u celu priču, prikazujući male delove bendovog zvuka koji će više biti zastupljeni u ostatku albuma.
Nakon Soul ‘n Šećera na red dolaze Superheroji, pesma u kojoj je stavljen akcenat na tekst koji čini verovatno i glavni adut ovog sastava. Osvrt na stanje u društvu i želja za promenom istog tematika je od koje zazirem zbog brojnosti sastava koji se njome bave, kao i načina na koji to rade. Kada se lati društveno-socijalnih prilika, tekstopisac neretko postavi sebi za cilj da nekome nešto objasni i otvori mu oči, pa se, da bi to postigao, postavlja iznad slušaoca i ubeđuje ga u istinitost i moralnost svojih stavova, priča priču koja najbolje prolazi kod polaznika nižih razreda srednje škole. Ovaj pristup nije nužno loš, ali o njemu ima dovoljno materijala za još čitav jedan tekst, tako da bih se ovde zaustavio što se tiče toga. Lirika Aleksandra Danilovića, vokaliste Mr Rabbita, ovoj temi pristupa na mnogo iskreniji i emotivniji način od gore navedenog. Umesto pokušaja soljenja pameti, dobijamo utisak razgovora sa prijateljem koji nam iznosi svoja razmišljanja, želje i zapažanja uz par internih fora zarad opuštene atmosfere.
Posle Superheroja, sledi još jedna pesma ispovedačkog karaktera, ali ni po čemu slična prethodnoj. Numera Izgubljeni oslikava mnogo mračniji prizor. Distorzijom i vidno potresenijim vokalom dočarava bes i gađenje prema otuđenom društvu koje živi ispred ekrana, zaboravljajući na lični kontakt, i ne pokazuje nikakvu nadu da će biti bolje. Veoma realno dočarana slika današnjice, a prenesena osećanja maksimalno su iskrena.
Nisam sumnjao da će ovo izdanje sadržati bar jednu Ljubavnu Pesmu. Danilović još jednom pokazuje svoju sposobnost da se izdigne iz klišea, koji su u ovoj temi bljutaviji nego oni gore navedeni, baveći se unutrašnjom spoznajom i postavljanjem pitanja šta razlikuje pravu ljubav od čiste strasti. Izaziva sagovornika da se razmisli i prizna samom sebi šta zapravo želi od ljubavne veze – da li samo fizičko zadovoljstvo ili nešto intimnije. Takođe, koristim izraz sagovornik jer smatram da je za ovo ostvaranje termin slušalac daleko od prikladnog. Cela pesma je propraćena romantičnom instrumentalnom podlogom u kojoj dominiraju klavir i saksofon.
Sledi naslovna pesma albuma, Postmoderna Komedija. Satirična priča o snimanju programa koji ima za cilj veličanje lika i dela neimenovanog velikog Šefa, prožeta elementima ikonama pop kulture, od Klarka Kenta do Voltera Vajta, uz veliku količinu apsurda i spominjanja aktuelnih tema. Veoma interesantna numera za svakoga ko voli takve stvari, sa krajnje jednostavnom muzičkom podlogom. Punokrvni rep, bez mrve elektronike.
Šesta numera nosi naziv Tri Priče. Fabula prati subjekta koji u vagonu voza svedoči o tužnim sudbinama njegovih saputnika slomljenih gubitkom, propalim brakom i beznačajnim poslom, koji se odlučuju na putovanje do poslednje stanice i napuštanje svojih dosadašnjih života. Ovde se nalazi moja jedina veća primedba na rad ovog benda. Instrumentalna podloga je previše lagana i živahna za uparivanje sa ovoliko mračnim i sumornim tekstom, koji je fenomenalno napisan. Do te mere da je gotovo nemoguće doći do tog potresnog efekta kome je bend verovatno i težio pri pisanju.
Manifest je pesma koja nudi nova eksperimentisanja sa žanrovima, ono što se nalazi na kraju Soul ‘n Šećera, u Manifestu dolazi do punog sjaja. Distorzirane gitare se vraćaju u priču, a atmosfera gradativno varira od melanholije do opšteg haosa. Oseća se uticaj još jednog valjevskog benda sa kojim je Mr Rabbit delio binu jednom prilikom, a to su Deca Apokalipse. Ali samo uticaj, ne i pokušaj prepisivanja. Deca Apokalipse neguju mnogo agresivniji i mračniji stil čije elemente Mr Rabbit prosto nadograđuje na sopstveni, jasno definisan već posle treće pesme. Po mom ličnom, pomalo subjektivnom utisku, Manifest stoji kao najsvetlija tačka albuma, čega je i sam bend verovatno svestan, s obzirom na to da je za pesmu snimljen i spot.
Nakon Manifesta, sledi kompozicija Večeras. Tiha i melanholična, propraćena samo zvukom klavira. Tekstopisac se ovog puta ne obraća nikome, već svoj mir i tišinu u noći koristi za refleksiju na sopstveni život i dostignuća, pitanju gde su ga njegove odluke dovele i šta ga očekuje u budućnosti. Pesma predstavlja svojevrsni odmor od svega i pripremu za epilog albuma – Bulevar. Nakon okupiranosti svojim mislima u tišini, tekstopisac razbija monotoniju, silazi među ljude i u jedinoj pesmi koja odiše optimističnim tonom podseća na važnost uživanja u trenutku pored svih problema u životu, zaokružuje i stavlja tačku na celu priču.
Iako bend verovatno nije imao takvu nameru, ovo sam izdanje doživeo kao konceptualni album. Priču o razmišljanjima mladog čoveka svesnog sebe i okolnosti u kojima živi, njegovom prolasku kroz najteže periode kojima ne dozvoljava da ga progutaju i trudi se da se izdigne iznad njih. Bend me je veoma prijatno iznenadio svojim pristupom i idejama i svakako bih ga preporučio svakome ko se iole bavi hip hop žanrom. Siguran sam da će u Postmodernoj Komediji uživati više nego ja kome je ovaj pravac gotovo potpuna nepoznanica.
