PRIS leta gospodnjeg 2018.

Prošla su dva meseca od prvog koncertnog događaja koji se odigrao u okviru PRIS Stage-a, a ja se osećam kao da je prošlo makar tri puta više. Dugo sam razmišljao o ovom obraćanju koje dugujemo svakome ko iole prati rad ove mlade ekipe, a kada kažem mlade, reći ću i da je na čelu iste osamnaestogodišnji Jovan Mihajlović, da ne kažem ja. Nikada nisam stavljao akcenat na to koliko imam godina i veoma uzak krug ljudi ima predstavu o tome da sam prve koncertne događaje ispratio sa 15 godina, a sajt osnovao sa 16, ali nakon intervjua koji je nedavno izašao na YouTube kanalu Sombrero na kiši mnogi su po prvi put to saznali i obratili mi se sa izvesnom dozom impresija. Pored toga što nisam akcentovao svoju starosnu dob, tako se moji stavovi i pogledi na svet mogu izuzetno retko pročitati putem društvenih mreža, a i uživo sam često uzdržan jer sa većinom ne osećam makar minimalno poklapanje mentalnog sklopa kada su u pitanju neke složenije teme. Kada se sve to sabere, kao što sam naveo u drugoj rečenici, moje misli su na raznoraznim lokacijama i u najčudnjim situacijama bile usmerene ka ovoj kolumni. Perfektno bi bilo da sam mogao svaki put da uključim neki snimač sopstvenih misli i na kraju to sklopim u celinu, a ovako sam osuđen na dosta urezanih činjenica, ali i dosta varijabilnih misli sa kojima treba da se izborim nezavisno od trenutnih unutrašnjih osećaja, jer su u više navrata pokazale da im je mesto u potpunosti ovde.

Moja ideja se nikada nije zasnivala na organizaciji pukih koncertnih događaja, koji nemaju da ponude ništa sveže i novo i rade se po utabanom principu koji iz godine u godinu sve više srlja u propast. Kada smo Milan i ja ove godine odlučili da se upustimo u realizaciju projekta i prepustili se neizvesnostima do krajnjih granica, bejasmo svesni da nas u klubu očekuje drvena bina okružena šumom i uhranjena monofaznom strujom, uz po koji pasivni monitor. Sve dalje je bilo na nama – doći do konstrukcije koja će omogućiti natkrivenost bine i kačenje rasvete, naći prihvatljivu ponudu za svetlo, zvuk, raznoraznu štampu, a tek onda se baciti na dogovore sa bendovima i, naposletku, ući u ono čime se primarno i bavimo – kreativni proces, do koga se nikada u potpunosti nije moglo ni stići. Kako bismo postigli navedeno, a uz to i još 1001 detalj, u proces su se uključili Nikola, Mateja, kao i Aleksa Dinić iz Hurleura i Strahinja Kosovac iz benda Scordisci. Odmah mogu reći da je Dinić jedini od početka do kraja uradio ono za šta je bio zadužen i, i pored toga što zna da bude veliki paničar, jedini je za koga sam sve vreme bio siguran da neće zakazati. Ja ne znam da se ližem sa nekim na obostranu propast, a saradnja sa Dinićem je takva da obojica znamo kakva je situacija i šta možemo, a šta ne. Kada je u pitanju Milan, sasvim mi je jasno do koje mere mu je stalo do sajta i svih dešavanja oko istog, te je i on ispunio 90% očekivanog i u većini situacija bio pouzdan i požrtvovan i pored toga što je svaki put dolazio iz drugog grada. Nikola je bio tu samo na papiru, bez pouzdanosti, značajan u nekoliko navrata, ali definitivno bi bilo bolje da je saradnja ostala na nivou kao što je bila i do meseca aprila. Mateja treba da se ubrza jedno 15 puta kako bi bio u toku sa životom i iskoristio sav svoj potencijal, te je jasno da je samo pasivnost bila prepreka ka njegovom savršenom izdanju u ovom projektu. Što se Strahinje tiče, osećanja su mi i dalje veoma pomešana, te bi definitivno bilo najbolje da odigramo nekoliko partija NBA, dok nam je ovaj 2k18 još uvek aktuelan, i da ga Towns još koji put zverski zakuca. Nadam se da je jasno da ovim nešto detaljnijim opisom ljudi koji su bili za kormilom PRIS Stage-a samo želim da ukažem na to koliko je zahtevno odabrati ljude u situaciji kada se u nešto ulazi bez budžeta, ali sa željom da se izvuče maksimum maksimuma. Svako je bio pozvan sa razlogom i da su svi radili na približno sličnom nivou, rezultat bi bio na neki način sličan, ne našom krivicom. Kreativni aspekt bi bio izraženiji i na mnogo višem nivou, a meni ne bi bilo neophodno mesec dana psihičkog i fizičkog odmora. Ipak je ovo kolumna, te, iako bi bilo interesantno, besmisleno je navoditi svaki detalj i svako dešavanje u procesu, ali za to bih definitivno mogao ostaviti nekih stotinak stranica gde neće biti nedorečenosti i gde će šanse za nerazumevanje biti na minimumu.

IMG_7851

Mnogo neozbiljnosti i pasivnosti vlada u komunikaciji sa dobrim brojem domaćih bendova, a na sveopštu radost, pogotovo sa onima koji iza sebe imaju menadžera. Mnogo takvih situacija je debelo usporilo popunjavanje programa, što je donekle i dobro kada se uzme u obzir situacija koja je kasnije nastala sa klubom Gavez. Bio sam izuzetno prijatno iznenađen jer nam se u periodu od objavljivanja promo događaja do prvog koncertnog događaja javilo preko 70 bendova zainteresovanih da sviraju. Zbog velikih troškova koje smo imali prilikom svakog događaja, a koje smo mogli da pokrijemo isključivo od prodaje karata, nažalost nismo bili u prilici da ih ugostimo, ali se iskreno nadam da će jednog dana postojati preduslovi da većina nastupi na nekom budućem PRIS Stage-u. Još jednom se pokazalo da mejl u Srbiji služi eventualno za obnavljanje zaboravljene šifre na Pornhub-u ili, u najboljem slučaju, rezervaciju šoping ture u Segedinu. Nisam očekivao da na konto naše veoma lepe ponude i detaljnog opisa projekta neka od kompanija koje se bave prodajom i iznajmljivanjem muzičke opreme prihvate da budu sponzori manifestacije, ali nisam očekivao ni da baš ni od jedne ne dobijemo tu minimalnu dozu uvažavanja kratkim odgovorom na mejl. Kakvo je to poslovanje? U odnosu na dogovor sa klubom, nismo bili u prilici da sklapamo dogovore sa nekim pivskim industrijama sa kojima bi to sigurno mnogo lakše išlo. Sa druge strane, neizmernu i nepresušnu zahvalnost dugujemo Marku iz Atom Akademije, Lami iz Bolesne štenadi, Miji iz Cigle & Krigle, fenomenalnom majstoru koji je napravio konstrukciju, ogradu i pomogao oko mnogih detalja – Tomi, kao i Luki iz Trnja. Treba takođe istaći i doprinos Pece iz Route-a 011, kao i Marka iz benda Alitor.

Prešao bih sada na prva dva koncertna događaja koja su se odigrala, a tu bih odmah spomenuo Aleksu i Teodoru koji su se u susret istim maksimalno priključili realizaciji i njihov doprinos je bio ogroman. Vanserijski posao su odradili i momci koji su sa Aleksom obezbeđivali događaje i pomagali oko nameštanja opreme, tek za po koje pivo i kobasicu, a radili su maksimalno požrtvovano i na visokom nivou. Manje od 24 sata od odloženog datuma prvog događaja dobijam informaciju da se Elektrodistribucija konačno pojavila da sprovede trofaznu struju, nakon više od dva meseca čekanja, ali da je komšija kroz čije dvorište treba da prođe kabl rekao ne i tu se priča završava. Nastup bendova Keni nije mrtav, Hurleur i Navy ne obećava je, po mom mišljenju, prošao neočekivano dobro. Nisam očekivao da će se pojaviti toliki broj ljudi, kao ni da će sve proći bez tehničkih problema i problema ljudske prirode. Na drugom događaju, nastupu bendova Bednici, Terrier i Raskid 13, beše još bolje, iako je sve vreme bila prisutna kiša, sa ponovnom promenom termina. Konstantno sam tražio od bendova i publike da čujem zamerke, kritike i predloge, a sve što se moglo čuti išlo je u izuzetno pozitivnom pravcu, na šta sam ponosan i gde je bilo jasno da je cela ekipa uz, u nekim momentima, nadljudske napore odradila odličan posao.

KNMHNNOBTR13

Kao što sam i spomenuo, cilj nipošto nije bio da zakažemo događaj, bend dođe na binu, ljudi se raziđu i kraj. U sklopu promocije pratili smo probe bendova, snimali intervjue, video najave, slali saopštenja na preko 300 mejl adresa, gde su se ponajmanje odazvali alternativni mediji, a svaki bend je svirao na sasvim korektnoj bini, bez bilo kakvih troškova, sa veoma dobrim razglasom, monitoringom, ljudima koji znaju da rade svoj posao i nameste da sve zvuči poprilično dobro, pod odličnom led rasvetom i pred i više nego zadovoljavajućim brojem ljudi, u odnosu na sve okolnosti, a ponajviše vremenske uslove koji su nas mučili. Jako mi je žao što smo bili primorani da otkažemo nastupe Bombardera, Prisoner-a i Straight Jackin-a. Iako smo podnosili desetine, najpoštenije reći, sranja od strane kluba Gavez, gurali smo sve dok nije došao zahtev da svaki događaj, koji god dan bio u pitanju, bude okončan u 22 časa. Istina, lokacija je kritična, komšije su veoma blizu, određeni su se i žalili, ali niko klub nije terao na dogovor. U aprilu je postavljeno pitanje da li možemo da organizujemo događaj do 23 časa, na šta smo dobili odgovor da može i do 23:30. Svakako da bi i neke matine varijante došle u obzir, samo da je o tome bilo reči na vreme. Ne može se nakon dogovora sa bendom, odštampanih karata i pošteno ispromovisanog događaja tako krucijalna stvar menjati. Pokušali smo da događaje premestimo, ušli smo u razgovor sa Dorćol Platz-om, ali smo se samo uverili zašto se u takvom prostoru retko održavaju jači koncertni događaji. Menadžer Dejan je smatrao da na konto njegove rečenice možemo da radimo treba prebaciti događaj, bez da bude rečeno i potvrđeno pod kojim uslovima, a da ne pričamo o tome da nismo znali kapacitet prostora, tehničke specifikacije i još nekoliko krucijalnih stvari koje moraju biti utvrđene na vreme. U poslednjem telefonskom razgovoru je bio veoma neprijatan i bez ikakvog prava napadan, ali već sam bio dovoljno ispražnjen i bez želje za borbom. Usledila je i ta priča sa Barutanom, koja, iako mnogo lepa, meni od početka u potpunosti nije pila vodu, jer jedno je kada treća osoba usmeno prenosi neki dogovor, a drugo je kada sa odgovornim licem koje zastupa koncertni prostor sedneš i sve staviš na papir. Kada ruka ruku mije, bar u nekoj meri znaš na čemu si. Ne volim kada neko ne zna da pripiše sebi amaterske postupke i greške, već zna samo da pripisuje ono što je prividno dobro. Iz tog razloga sam se u određenoj meri povukao iz procesa organizovanja poslednjeg događaja, iako sam bio tu sve vreme za sve što je bilo potrebno i aktivno podsećao i radio. Naravno, nisam ni ja imao pojma šta i kako treba pre samo nekoliko meseci, a daleko sam i sada od nekog znanja, pa sam dogovore temeljio na malo ozbiljnijim razgovorima i podpitanjima koja su me uveravala da je to to što tražimo. Iako su događaji u prostoru koji ne poseduje praktično nikakvu muzičku opremu bili mnogo zahtevniji za organizovati, iako se svaki komad opreme postavljao satima unapred, uz mnoštvo poteškoća i nesebičnu pomoć mnogih ljudi iz bendova i istaknutih pojedinaca sa scene, sve je kretalo i završavalo se u minut, kako je i bilo najavljeno, a dogovori sa bendovima i svim licima koja učestvuju u organizaciji su bili veoma precizni i jasni.

IMG_5314

Priču u vezi PRIS Stage-a bih zatvorio sa nekoliko rečenica. Aleksandra, Bojana, Mike i Ivan su, pored navedenih ljudi sa sajta, pokazali da su maksimalno na mestu i još jednom potvrdili ono što mislim o njima. Naravno, tu su i Ivana i Jovan koji nam dolaze sa severa, njima sam takođe prezadovoljan, te su u prethodnoj rečenici izostavljeni samo zato što je akcenat na projektu. Ogromno hvala bendovima Keni nije mrtav, Hurleur, Navy ne obećava, Bednici, Terrier, Raskid 13, Skadrilla, Scordisci, Irish Stew of Sindidun i The Real McKenzies što su otpočeli ovu priču i održali fenomenalne nastupe, a takođe bih se zahvalio i svim medijima, ljubiteljima sajta i pojedincima koji su doprineli da ni iz čega nastane jedan proizvod kojim smo probili led i u ovoj sferi.

Kako PRIS Stage nije sve što treba spomenuti kada je u pitanju ovo leto, osvrnuću se i na sam sajt i sve što predstoji. Uvideo sam da nekim ljudima nije mesto na sajtu i da koče proces u kom svi treba da uživamo. Ja sam lično odgovoran za neaktivnost koja je trajala preko mesec dana. Način rada mora biti promenjen i hemija među članovima mora biti uspostavljena makar na nekom osnovnom nivou kako bismo još jače išli dalje. Osveženje u vidu još nekoliko hrabrih, požrtvovanih i odgovornih ljudi je više nego potrebno i najiskrenije se nadam da će nam se takvi i pridružiti. Gadim se zlonamernika svake vrste i ponosan sam što oko sebe imam nekoliko ljudi koji su na mestu. I dalje je isto kao i ranije, mesta za svakog izvođača na portalu ima, bez nekih suvislih filtracija, ali sa željom da predstavimo izvođača na najbolji mogući način. Jedni drugima moramo da dižemo svest i da radimo na tome da sve više ljudi počne da živi rokenrol, a ne samo da ga sluša i ponaša se kao neko u spotu sa IDj kanala, te ispod pogledajte jednu od svežijih situacija takvih razmera.

PerpetualInstagram

Ovo je moje prvo obraćanje ove vrste, ali daleko od poslednjeg. Trudiću se da ih bude što više. Svoje najopuštenije godine poklanjam ovoj priči, dajem svoje vreme, energiju, znanje, smeh, novac, suze i još štošta. Razmislite jesam li tu iz poganih namera.

Ostavite komentar