Rokenrol supkultura je vremenom obolela, baš kao i svaka druga. Jedna od najopasnijih bolesti (ako ne i najopasnija) je kult ličnosti koji je kreiran oko određenih ljudi iz priče. Neki pojedinci su više zaslužni za nešto, neki manje, i to je potpuno prirodna stvar. Od toga ne samo da ne treba, nego i ne sme da se beži, jer se tako omalovažava rad. Sa druge strane, neki pojedinci su dominantiji kao ličnosti, neki nisu. Neki su slatkorečivi lažovi, neki nisu. Svako se trudi da u medijima izdigne sebe, a gomila klinaca i matoraca to čita svakodnevno i stiče neku predstavu o bendovima i njihovim članovima.
Nekako je prirodno da najveću pažnju imaju pevači zbog toga što su oni najizloženiji publici što u zvuku benda, što na bini, što u medijskim prezentacijama benda. Čim pevač napusti bend ili bude izbačen, publika zahteva da se bend raspadne, promeni ime, kao i još niz drugih gluposti i potpuno neracionalnih imbecilnih ideja. Najjeziviji primer kulta ličnosti je Bruce Dickinson. Čovek bukvalno nosi status boga, a zašto? Unikatna boja glasa, odličan scenski nastup, energija, sve je to super. Ali, ko je njemu napisao te pesme koje peva? Ko je njega plasirao kod velikog izdavača, a time i na velike bine i mamutske turneje? Ko je vama omogućio da ga čujete i vidite? Da li je batica kojim slučajem pao s neba? Niko nije svestan da bi on ostao pevač još jednog neperspektivnog benda (Samson, u kojem je bio pre prelaska u Iron Maiden) i otišao bespovratno u istoriju da nije bilo Stevea Harrisa.
Početkom devedesetih je bio nezadovoljan, ali je ipak ostao u bendu. Unakazio je dva albuma i tri turneje i otvoreno se nije trudio oko bilo čega. Ko želi, može to da vidi i čuje na snimcima iz tog perioda. Ali eto, iz nekog razloga nikome to nije smetalo izuzev kolega iz benda (McBrain ga i dan danas pljuje zbog takvog ophođenja prema bendu, fanovima i muzici u tom periodu). Objavljeni su neki snimci iz tog perioda, a Steve Harris tvrdi da mu je žao što su ti snimci ikada ugledali svetlost dana.
Na njegovo mesto dolazi mlad i tada još uvek široj javnosti nepoznat Bayley Alexander Cooke alias Blaze Bayley. Njegov imidž i glas su potpuno drugačiji od oba prethodnika. S jedne strane je bilo logično da neće moći u startu da bude prihvaćen, jer ipak nije lako zameniti čoveka koji je pre toga boravio u bendu 13 godina i snimio 7 antologijskih albuma. U radu benda je napravljeno nekoliko krupnih grešaka poput lošeg odabira singlova koji su najavljivali albume, lošeg odabira pesama za setlistu i trajanje koncerta. Setlista je sadržala 20 pesama, najteže pesme nisu pozicionirane da odgovaraju pevaču, a koncert je trajao skoro 2 sata. Sve je to ipak previše za osobu koja nije imala priliku da ide na mamutske turneje i da nastupa pred toliko hiljada ljudi. I naravno, Blaze se nije baš najbolje snašao, iako se trudio mnogo više nego Dickinson poslednjih godina boravka u bendu. Zbog toga treba lupiti jedan veliki minus Steveu Harrisu, jer je on krivac za spomenute loše poteze. Malo je reći da je publika oštro reagovala na sve ovo. Dešavali su se incidenti na turnejama. Publika je zviždala Blazeu, pljuvala (doslovno) i gađala ga. Niko ga nije voleo, svima je on bio kriv za odlazak njihovog boga, iako ih je isti tretirao kao niža bića i nije se trudio da opravda ono za šta je uzeo veliki novac.
Objektivno, Blaze Bayley je daleko od lošeg pevača i frontmena, a pokazao se i kao dobar autor na oba albuma na kojima se našao. U mnogim stvarima je daleko iskreniji od čoveka bogovskog statusa, a pokazao se i kao generalno bolja osoba. Samo, postoji taj jedan problemčić: niko to nije želeo da vidi. Uvek je lakše opljuvati i unapred osuditi osobu koja ti nije poznata. A isto tako niko ne želi da vidi koliki je Dickinson zapravo smećar i ološ od osobe. Njegova najvidljivija osobina je licemerje i to najviše boli. Licemerje mu se najviše vidi u političkim izjavama. Na ovogodišnjoj tureji je pred pesmu The book of souls uvek pričao o uzdizanju i padu imperija, ali je kroz te priče provlačio ratohuškačke i nacionalističke reference (bio sam svedok toga na dva koncerta), a onda na kraju seta pred Blood brothers je rekao kako je sve ovo divno, kako nije bitno ko je koje nacije, vere i boje kože, kako je super što trenutno niko nije poginuo i što se svi na koncertu dobro zajebavaju uprkos terorizmu koji vršlja po ostatku planete zemlje. Takođe je mnogo puta uzdizao fanove, a prema mnogima je bio neprijatan i nepristojan.
Već postoji ustaljena tradicija da se bend dočekuje na aerodormu u kojoj god zemlji da nastupaju. Ostatak benda mahne i javi se fanovima koji su došli, a on samo prođe. To se desilo i u Beogradu 2007. i 2009. godine, a zato u nekim drugim državama ispoštovao sve koji su došli da ga sačekaju. Moji prijatelji i ja smo se sreli sa njim na jesen 2014. godine na beogradskom aerodromu i nas je ispoštovao. Možda smo mi samo imali sreće, ko to zna? Da se razumemo, ovo nije nacionalistički kompleksaški krik autora ovih redova, nego činjenice o Dickinsonovim političkim stavovima koji se kose sa muzikom koju izvodi i na kojoj je zaradio velike pare.
Pričao je takođe o tome kako je metal super i kako je odlično što ima za svakoga nešto i što ima mnogo različitih stvari, a konstantno je pljuvao po thrash metalu i panku, kao i po mnogim kolegama. Složićemo se valjda da ovakvo ponašanje ne priliči osobi takvog intelekta i obrazovanja.
Osim njega, tu je i Max Cavalera. Njegov kult ličnosti je manje rasprostranjen jer ipak nije veliki i bitan kao Dickinson, ali je zasigurno još nepravedniji i bolesniji. Za mnoge koji su odrastali krajem osamdesetih i početkom devedesetih je Cavalera bio ikona. Moćna pojava iz moćnog benda koja pali i žari sve pred sobom gde god se pojavi. Problem kod tog batice je, kako bi se prosečni stanovnik Balkana izrazio, ciganija. Ko god je upoznat sa radom njevog bivšeg benda (koji danas pljuje na sva usta iako od istog jede ’leba) zna kako je taj bend zvučao na svoja prva dva izdanja dok nije došla osoba pod imenom Andreas Kisser. Prvo izdanje sa Kisserom, kad se uporedi sa izdanjima sa Jairom, kao da nije snimio isti bend. Kvalitet sviranja i kompozicija je naglo skočio. Ljudi koji su muzičari jako dobro znaju da je nemoguće napraviti takav progres za godinu dana. Maxovo sviranje gitare je oduvek bilo oskudno, ali na pločama uvek sve zvuči perfektno. Kako je to moguće? Nešto tu smrdi na prevaru. Ako se pažljivo sluša, dolazi se do zaključka da oba kanala sadrže potpuno identično odsvirane gitare, bez ikakve razlike. Samim tim slušaocu može postati jasno da je sve gitare na albumu odsvirao jedan čovek, a to sigurno ne može biti Max. Danas imamo internet koji sadrži gomilu snimaka, pa se isto tako možemo uveriti u Maxove gitarske (ne)kvalitete.
Jedan od najpoznatijih dokumenata ovog benda je video zapis koncerta iz Barselone sa Arise turneje. Svi se kunu u taj snimak, a mnogi i ističu kako je vrhunski odsvirano, čude se kako mogu onako da skaču i da sviraju u isto vreme svaki ton. Ako se pažljivo otvore oči i uši, može se primetiti da kanal u miksu u kojem se nalazi maksova gitara nema veze sa onim što njegova ruka radi na slici. Ili laički objašnjeno, zvuk i slika nisu sinhroni. I opet je zvuk gitara na oba kanala u miksu potpuno isti. Čist dokaz da je to snimljeno u studiju i da je opet obe gitare snimio Andreas.
Koju godinu kasnije, dolazi do raspada te kultne postave. Dele se na dva tabora i svaki od njih ima svoju priču. Ali, naravno, bar 70% populacije više veruje Maxovoj verziji. To je i logično, s obzirom na to da su on i njegova žena bili mnogo glasniji, dok su ostala trojica gledala svoja posla i radila ono što najbolje znaju.
Max osniva Soulfly, ali ne prestaje da blati bivše prijatelje i kolege. Sepultura ostaje bez menadžmenta, producenta, a uz to i najbitnije stvari – velikog broja fanova. Max sve to povlači za sobom, sredili on i žena. Ljudi koji su ostali u Sepulturi su pljuvali krv da opet izgrade od početka sve ono što im je nepravedno oduzeto. Na mesto vokala dolazi Derrick Green, koji je ostao u bendu do danas i time ostvario duži staž nego njegov osnivač. Pored toga što nije Max Cavalera, drugi veliki Greenov problem je što je crnac, tako da ljudi u nedostatku validnih argumenata i kvalitetnih i kreativnih uvreda posežu za rasističkim opaskama na njegov račun. Grozno, zar ne? Ali Green se nije dao pokolebati i obeshrabriti, već se potrudio da bendu doprinese što više, po svim pitanjima.
Maxa su pitali da li je slušao novi materijal Sepulture nastao posle njegovog odlaska i on je odgovorio da ga nije interesovalo, ali da ga je neko od roudija naterao da čuje i da je sranje to što je čuo. Time su i horde fanova počele da pljuju Sepulturu i da se utrkuju ko će izreći gore uvrede na Greenov račun. Andreas, Paolo Jr. i Igor na sve ovo gospodski ćute i nastavljaju da se trude i da rade ono što najbolje znaju. Vremenom su im se neki fanovi vratili, neki su otišli, a bend je nastavio da napreduje.
Mnogo puta se spekulisalo o ponovom okupljanju zlatne postave, ali se iz svega toga stvorilo još pljavog veša. Na kraju je i Max počeo da govori kako ne želi okupljanje. Onda je i Igor izašao iz benda, pa je momentalno i on počeo da izjavljuje identične stvari kao i njegov brat. Osnovali su projekat Cavalera Conspiracy da bi zajedno opet stvarali muziku (za koju se ispostavilo da je jako niskog kvaliteta) i da bi svirali klasike bivšeg im benda koji još uvek donosi ogroman profit. Maxu je počeo da slabi glas, gitaru nikad gore nije svirao (iako bi lažiranje sviranja bilo mnogo bolji opis), a Igor je prestao da se bavi bubnjem, pa je i njegov kvalitet sviranja krenuo da opada. Neki fanovi su počeli da okreću leđa, ali je i dalje ostala masa koja je patološki zaljubljena u njih dvojicu.
Bez obzira što je Max non stop drogiran kao ker, što mumla u mikrofon i što pola koncerta njegova gitara pušta mikrofoniju, ili je čak skroz utišana, i dalje nosi status boga zato što je bio najnametljiviji i najglasniji u javnosti. On i Igor takođe spadaju u ljude koji se izdaju za fan friendly ekipu i navodno im je najviše stalo do fanova, ali su danas sve osim toga.
Bio sam na koncertu na Return to Roots turneji, pa sam se uverio u neke stvari. Prišao sam štandu za merch da pogledam šta se nudi, a tamo sam pored mercha zatekao i njihovu sliku na kojoj piše da propusnice za meet&greet posle svirke koštaju 5000 dinara. Čekaj, radite sve za fanove, a naplaćujete meet&greet i to po jako bezobranoj ceni? Koga vi zajebavate?!
Leta 2014. godine sam gledao Sepulturu i upoznao Andreasa i Greena. Obojica su bili vrlo napeti i nervozni, ali su sve vreme bili prijateljski nastrojeni. O kvalitetu njihovog nastupa ne treba trošiti reči. Svako ko je bio tamo zna koliko je današnja Sepultura profesionalan i posvećen bend za razliku od ova dva žohara. Upoznao sam mnogo muzičara čiju muziku volim, i uvek su svi ispoštovali fanove. Ima i onih koji nisu hteli da se slikaju i podele autograme, ali su se bar dostojanstveno poneli prema fanovima. Ako ne želiš, u redu je, nisi u obavezi. Ali zašto je teško ispoštovati ljude koji ti stavljaju hleb u usta i koji su ti omogućili da živiš lagodno?
Sa druge strane se postavja sledeće pitanje: Zašto publika ne vidi koliko ih ovde spomenut ološ ne poštuje i potkrada? Najgora stvar u celoj ovoj priči je što ja sve ove izvođače volim do ludila i do juče sam bio spreman za njih ruku i litar krvi da dam, a onda se desilo sve ovo. Ja ću i dalje voleti njihovu muziku, ali ne želim više da budem zaslepljen. Ne želim da me neko laže, zajebava i potkrada. Ljudi su kvarljiva roba, ne dajte im više nego što zaslužuju, jer su posledice katastrofalne. Vi, koji čitate ovo, da li želite da budete ovce? Da li želite da vas neko ponižava? Razmislite dobro kome dajete svoje poverenje.
