Prošla je samo jedna godina. Jedna teška godina u kojoj sam se pomirila sa tim da Motorhead više ne postoji. Pomirila sam se i sa tim da sam propustila nastup u Novom Sadu, nadajući se da će doći naredne godine. Jer, ispalo je kao da je Lemi baš dosta voleo Srbe. Elem, priliku da obećani koncert održi nije imao i napustio nas je 28. decembra 2015. godine. Nisam ni želela da reagujem na to. Samo nekoliko dana ranije gledala ćaletove stare ploče, pa među njima našla i Motorhead. Pa po stoti put zaljubljeno buljila u ploče stare 30 godina. Mislila sam da su te vesti laž. Možda je samo ovaj put uzeo ili popio više, možda je samo u bolnici, možda se bori za život. Bilo šta, samo da nije preminuo. Ali sam se nekako pomirila sa tim nekoliko sati kasnije.
Na fejsu je kružio jedan ogroman oproštajni govor za Lemija. Iz nekog, nepoznatog mi razloga, ja ga pišem tek sada. Ijan Frajser Kilmister, mada najpoznatiji kao Lemi, držao je ceo rok svet u rukama. Kada su njegove ruke pale, palo je i mnogo ljudi koju su označavali muzičku scenu. Motorhead je bio bend koji je spajao metalce i pankere. Činili su muziku muzikom, ne žanrom. Morothead je u Ginisovoj knjizi rekorda, kao najglasniji bend na svetu.
Lemi je bio jedini stalni član benda, on je i činio da bend bude baš ono što je bio. Pio je dnevno flašu viskija sa koka-kolom i živeo život kakav bi svako poželeo. Imao je najlepše žene i pravio muziku koja je obeležila dva veka. Da, može se reći da je uspeo u životu. Kada su ga u jednom interjvu pitali kako Motorhead traje već decenijama, on je samo opušteno odgovorio: Zato što nismo jebeno odustali. Upravo zbog toga je i bio ikona rokenrola i bio frontmen najboljeg benda Velike Britanije.
Danas se ispod svake pesme Motorheada na Jutjubu se nalazi milion komentara RIP Lemmy i sličnih. Ljudi i dalje slave njegov život, jer je on promenio mnoge živote. U mom životu imao je ulogu osobe poput koje bih želela da budem. Samo da budem dosledna onome što me ispunjava i da živim za sebe, ne za druge. Kao što je to i on radio. Nije odustajao i bio je dosledan sebi u svetu koji pokušava da te promeni i da ti nametne šta treba, a šta ne da radiš. Bio je prepoznatljiv po svom veoma grubom glasu, izraženim mladežima po licu, zulufima koji su se spajali sa bradom i, jednostavno, svojim postojanjem.
Iskrenost mu je bila jača strana, uvek bi rekao ono što misli. To ga je i činilo osobom koja je ulivala strah među ljudima na rokenrol sceni. Davao je priliku svojim najvećim fanova da ga prate na turnejama, a oni koji su već bili na nekoj od mnogih, zvao bi da mu se ponovo pridruže. Nalazio je snagu u ljudima koji su ga gledali kao boga, a ne u novcu. To je trebalo da bude prva ideja rokenrola, zar ne? Po mom mišljenju, on je to i predstavljao. Nikada se nije prodao. Ko god da je od njega tražio da se promeni, dobio bi odgovor da odjebe.
Odjebavao je politiku, novo vreme, nove ljude koji su svoju muziku zvali hard rokom. Zbog svega što je bio, pišem mu ovo, nazovi pismo, čisto da mi bude lakše. Dragi Lemi, Osvojio si ceo svet. Označio si rokenrol zauvek. Spavao sa preko 2,000 žena, pio na godišnjem nivou 400 litara viskija, drogirao se i preminuo sa 70 godina. Retko ko to može uspeti. Nedostaješ svojim fanovima, ljudima koje si inspirisao da budu ono što jesu i krenu da se bave muzikom. Nadam se da nisi bio u bolovima tog dana pre tačno godinu. Nikada nećeš biti zaboravljen. Svet te čuva od zaborava, tvoje statue niču po raznim državama, tvoja muzika se i dalje sluša i prodaje. Jednostavno, tvoja ličnost živi. Ono što je ovekovečilo tvoj život bilo je slavljenje istog na tvojoj sahrani. Tamo je retko ko plakao, iako je mnogima bilo do toga. Takođe i nama koji smo pratili lajv strim. Imao si kratku borbu sa rakom, pa niko nije znao da li si u bolovima, jer se nisi nikome žalio. To nije bio tvoj stil. Motorhead je ti i ti si Motorhead. Hvala za to što si postojao.
