Peti oktobar bio je rezervisan za slavljenje slovenskog roda. U klubu Sioux održan je drugi po redu Sveslovenski festival HRAST.
Od predviđenih pet bendova, ove večeri nastupila su četiri. Ukrajinski bend Sventoyar otkazao je svoj nastup usled nemogućnosti dobitka vize za prolazak kroz Evropsku uniju, kako bi došli do Srbije.
Početak koncerta bio je zakazan za 20 časova, ali ni Route 011 organizacija nije uspela da umakne kletvi Sioux-a prema kojoj sve što se održava u ovom klubu nenomalno kasni, te je prvi bend počeo sa skoro sat vremena zakašnjenja.
Veče je otvorila domaća podrška, bend koji je iz celokupnog programa štrčao na više načina – Groteska. Dolazimo do pitanja šta je toliko razlikovalo ovaj bend od ostalih na ovom događaju. Prvenstveno, samo Groteska nije imala ženski vokal, što je nekako bio zaštitni znak ove večeri. Čak i bend koji nije uspeo da dođe ima ženski vokal. Druga stvar se ogleda u tome što je ovo bend inspirisan mračnim gothic pravcima i nekako mi se ne uklapa u celu koncepciju ovog festivala koji se oslanja na folk metal.
Bend je nastupao u totalno izmenjenoj postavi i to i zvuk su doveli do momenta u kojem zamalo da ne provalim da sam ovaj bend već slušala uživo. Ne sećam se da je bend zvučao ovako kada sam ih slušala u Novom Sadu, ali se sećam da su mi ostavili daleko bolji utisak nego ovog puta. Generalno, nastup uopšte nije bio loš. Muzika Groteske je skroz solidna i vokal mi je jako prijao, samo je problem bio u tome da su mi pesme zvučale toliko slično, da na momente nisam mogla da provalim da li neka pesma traje već 15 minuta, ili je u međuvremenu počela druga. Definitivno bih mogla da sedim kod kuće i slušam ovaj bend ili da uživam u njihovom nastupu u nekim drugim okolnostima, ali mislim da sam ovde stekla utisak kakav sam stekla jer sam došla na ovaj festival sa očekivanjem da će kompletan muzički program biti vrcav. Momci iz benda imali su dobru podršku publike. Bilo je ljudi i svaka pesma je ispraćena povicima i aplauzima.
Sledeći bend bio je tačno ono što sam očekivala – oličenje folk metala. Postoji samo jedna stvar koju imam da zamerim ruskom bendu Woodscream: Tokom prvih pesama, zvuci violine, koji njihovoj muzici i daju duh folk metala, bili su puštani sa matrice. To mi se uopšte nije svidelo, mada shvatam da pesme ne bi zvučale kako treba da toga nije bilo. Kasnije su folk melodije svirane od strane pevačice, na frulama i sve je zvučalo tačno kako treba. Bend je već pri prvoj pesmi izazvao odlične reakcije publike. Od početka do kraja su se čuli vrici, dobacivanje fraza na ruskom i aplauzi. Zastave sa kolovratima su se sve vreme vijorile. Valentina gospodari toliko moćnim glasom, da imam osećaj da njime može da pomera planine. Nema mnogo pesama ovog benda u kojima možemo da čujemo upliv skrimova, ali u one dve odsvirane basista i gitarista benda pokazali su koliko se dobro ti skrimovi uklapaju u njihovu muziku i koliko skrim i frula zapravo mogu da idu zajedno.
Nakon Woodscream-a nastupio je bend koji se ispostavio kao zvezde večeri – ruska Kalevala. Ovo je drugi put ove godine da ovaj bend održava koncert u Srbiji. Prethodni put su nastupali 7. marta u Domu Omladine Beograda. Očigledno im se svidelo ovde, s obzirom na to da su se vratili tako brzo. Još onda je Ksenija na mene ostavila neverovatan utisak. Ni sada nije drugačija situacija. Ponovo me je neodoljivo podsetila na razigrane, ali moćne plamenove. Publika je ovog puta apsolutno poludela. Šutke su divljale, kraudsurfovalo se, a masa je u svom naviranju napred stajala uz samu binu, sve vreme skačući. Javio se mali problem između pesama jer publika nije razumela ruski jezik, pa bi se dešavalo da Ksenija najavi pesmu, a da niko ne reaguje. Mada, ko je pažljivo slušao, mogao je razaznati imena pesama od ostalih stvari koje je govorila. Na kraju nastupa je, kao i prošli put, Aleks ostao na bini i pozivao publiku na vrisak, sve dok on nije bio dovoljno gromoglasan da se bend vrati na binu. Odabrali su savršenu kombinaciju pesama za kraj – Нагрянули, Сон-река koju je publika u više navrata tražila i veoma energična Лучшую Спою Вам Песню. Što se više bližio kraj, publika je bila sve energičnija, te su ove pesme fantastično ispraćene.
Veče je zatvorio poljski sastav Percival. Upitanju je akustični sastav koji svira tradicionalne evropske, mahom slovenske pesme i veoma se fokusiraju na srednjovekovno doba. Ovaj bend smo čekali oko pola sata da se pojave, a zatim da se naštimaju. Imali su više tešničkih problema i štimanja tokom sviranja. Moram da priznam da mi je to dosta pokvarilo utisak. Njihova svirka imala je potencijal. Bina je izgledala kao pozorišne daske. Svi su sedeli na klupama, obučeni u stare slovenske odore, svirali tradicionalne instrumente i pili iz malih drvenih i keramičkih ćupova. Ženski vokali su bili predivni, sam nastup je bio jako lep i publika je gromoglasno ispratila svaku pesmu, a pogotovo kada je bend počeo da svira srpsku pesmu – Gusta mi magla padnala. Bilo je jako lepo slušati kako svi zajedno pevaju, a na licima članova benda se videlo zadovoljstvo.
Ono što je, osim tehničkih problema, moj problem sa ovim nastupom je što nije trebalo da bude ostavljen za finale. Koliko god bile dobre reakcije publike, akustični sastav koji peva etno muziku nije za zatvaranje tako energičnog koncerta. Koliko god masa bila glasna, ipak se uz ovo stajalo i tapšalo, dok se uz Kalevalu, koja je definitivno trebalo da zatvori veče, igralo, skakalo i pravile su se šutke. Ovako je atmosfera opala, umesto da kraj bude najenergičniji.
Sve u svemu, utisak o ovom festivalu je generalno pozitivan. Veče je stvarno bilo lepo i svi su se odlično zabavili. Organizator je napravio odličan posao sa poboljšanjem ozvučenja u klubu. Jedini problem je bio što je veliki klub Sioux-a bio malo veći zalogaj jer je zbog svoje veličine prostor izgledao poluprazno, iako je festival posetio pristojan broj ljudi.
