‘Aj’ se kladimo da će, bude li iko ikad pisao nešto o članovima PRISa, Vinonin opis biti otprilike ovakvog sadržaja: ona koja nijednu svirku nije ispratila od početka do kraja, koju uvek vidite sa drugim društvom, a često i samu, čija kuglica na skali raspoloženja varira od minus beskonačno do plus milion i srazmerno tome ili ulazi na svirku bučna i vesela, hiperaktivna i nervozna, pogubljena i ćutljiva, ili ni ne primetite da je bila. Pored toga, u zavisnosti od vremenskih prilika pojavljuje se ili kao promrzli pokisli miš ušuškan u neki pončo u maniru Klinta Istvuda, ili kao rasejana šiparica po uši u šljokicama u stilu bejzikara sa EXIT-a. No, svoje obeležje verno nosi stalno: nevin osmeh, tužne oči i izraz koji govori molim vas, izvinite što kasnim, izvinite, stvarno…
Dve i po hiljade. Do Novog Sada. Taksijem. Dve i po hiljade. Brojevima: 2500. Vadim novčanik. Pružam ruku. Ironični kez na faci, kažem, pa da, to su te pare koje bih potrošila na kartu za festival da nisam iskoristila novinarski identitet i zatražila akreditaciju. Ha ha, dobra forica. Smešno. Srce mi se cepa. Dve i po hiljade mi odzvanja u glavi i čini mi se odzvoniće još 2499 puta. Autobuska karta bi me koštala 300 dinara, ali kada sam ja negde stigla na vreme? Cing! 2498. Sutra ujutru imam polaganje maturskog. Cing! 2497. Spavaću, u najboljem slučaju, puna dva sata. Cing! Zašto ovo sebi radim?
Zbog radova na rekonstrukciji Kineske četvrti, dakle i Fabrike kao svojevrsnog simbola ovog festivala, ovogodišnje izdanje – dvanaesto po redu, trebalo je da bude premešteno na mesto gde se 2008. godine održavao prvi To Be Punk. festival – u Letnji bioskop Katoličke porte. Igrom slučaja trenutno niko nije vlasnik pomenutog prostora, te je sada u zapuštenom i ruiniranom stanju, što je donekle i rešivo, međutim, vremenske prilike kojima smo ovih dana izloženi – čitaj: izmaltretirani – bile su konačni i presudni faktor prilikom donošenja odluke gde će se na kraju festival održati. Jasno je bilo: u pitanju mora biti zatvoreni prostor kako zbog iznenadnih neprilika ne bi dolazilo do prekidanja programa, i kako bi se očuvala bezbednost svih prisutnih. Hala 6 Novosadskog sajma pozitivno je odgovarala na sve zahteve i izabrana je kao konačno rešenje. Hala 6. Jedna strana u dnevniku izdvojena je samo za priču o putu sa železničke stanice ka Hali i o našim neuspešnim pokušajima da pronađemo ulaz. Jedan je, doduše, bio uspešan, mada nedovoljan da u Halu uđemo na vreme, a i ja sam dosta kasnila.
Italijanski Lineout namešta se na bini. Dolaze nam iz mestašca Turbigo koji se nalazi nadomak Milana i sviraju skejt pank, u maniru sastava kao što su Lag Wagon, Pennywise i Propagandhi. Dok sam se dovukla do ograde već su počeli da ukazuju na svoje veštine. Istina, nisam znala o kome se radi, ali ni moji ispitanici nisu znali ko trenutno nastupa, a činilo se da se dobro provode, što će reći da su Italijani uistinu dobri, čim im nije potreban kredibilitet da bi zagrejali masu i održali raspoloženje na visokom nivou. Trebalo je da sviraju na prošlogodišnjem festivalu, ali su u poslednjem trenutku morali da otkažu. U svakom slučaju, novosadska publika se upoznala sa njima 2017. godine, kada su u Fabrici udružili snage sa bendom Against The Odds. Ja ih sada po prvi put gledam, i mogu reći – s razlogom su se vratili u naše krajeve! Nisu bili naročito razgovetni, stoga nisam uspela da čujem o čemu govore, no kasnije sam našla izdanja na netu i videla da se u poslednje vreme bave socijalnim temama, a da se album iz 2017. godine sastoji pretežno od pesama o rodnom kraju. Album nosi naziv Blast in Trubigo. Direktno, bez aluzija. Što se neta tiče, publikovano je jako malo materijala o bendu i čini se da momci spadaju u one koji ne vole nešto naročito da se promovišu po medijima, nego aktivno sviraju i neposredno ostvaruju kontakt sa publikom. Tako je, priznajem, i po mom mišljenju romantičnije.
Pauzu koja je usledila nakon nastupa, usudiću se da se tako izrazim, italijanskih skejtera, iskoristila sam da prošetam po prostoriji. Ljudi jure napolje da se izduvaju, ali se istom brzinom i vraćaju nakon što posvedoče tome da kiša ne planira da se smiri. Po slobodnoj proceni, u prostoru se nalazilo oko 200 do 300 pankera i onih koji se previše očigledno trude da to budu. Pored ulaza bilo je moguće kupiti majice sa obeležjem Hardcore Novi Sad, one koje nose antifašističke poruke ili one sa logotipima bendova koji nastupaju na ovogodišnjem festivalu. I majica sa prepoznatljivom strejt edž ovcom. Eh, kamo sreće da Minor Threat dođe u Novi sad… Cena majica vrtela se oko hiljadarke. Moguće je bilo takođe kupiti i razne fanzine, bedževe, nalepnice, CD izdanja…, pukla sam sve na taksi, ne vredi da se zadržavam kod štanda. Poslednje pare sam spucala na vodu. Da, 110 dinara za minijaturnu flašicu prokleto gorke Rose, jer pokušavam da izguram imidž pomenute strejt edž ovce. Iste smo. Flašice oduzimaju na ulazu. I suzavac oduzimaju, ali vraćaju nakon svirke.
Na sceni se nameštaju zagrebačke Kurve. Neobično zvuči kada se tako napiše, ali oni su, čini mi se, zvezde večeri. Fanovi se grupišu sve više ka ogradi, a osmesi preko lica kao da govore ovo smo čekali. Kurve su bend koji je nastao pre desetak godina, i tokom tih desetak godina uspeli su da porade na koherentnosti benda u tolikoj meri da se sada više skoro i ne primećuju kontrasti među članovima, kontrasti koji su najpre bili izuzetno izraženi i koji su se spuštali ka cilju ostvarenja balansa odricanjem, gašenjem ega i međusobnim razumevanjem. Da li sam spomenula odricanje? Da, dosta odricanja. No, ono kao takvo i donosi najbolje rezultate, ili ti, što bi moja baka rekla što više daješ to više imaš. Kontrast o kojem i dalje govorim ostao je taman na nivou da svakog od članova učini autentičnim i slikom za sebe. Svako zrači posebnom energijom i emituje drugačiji vajb. Meni je, na primer, za oko zapao bubnjar koji kao da igra sa onim lepršavim materijalima koji se viore na vetru, tako je nekako…, staložen, slobodan, u svom svetu i na momente mi deluje kao da malkice odskače od celokupnog benda, ili mu daje dodatni šarm. Bez zamerki, Kurve su čarobne. Čarobni? Kako treba da se izrazim? Kako ne bih zapadala u dalje nedoumice, reći ću samo da su svirku odradili školski, i ne, ne želim da kažem da su nalik svakom drugom bendu, nego prosto: tako treba da bude. Kurve Sviraju pank. Njihov spontan pristup među sobom i publikom samo pojačava osećaj da ste na stvarnoj pank svirci, a ne nekom izmotavanju manekena sa čirokanama, oseća se duša ovog benda u pesmi Sviraj pank i to im, bez obzira na male vrline i goleme mane kada je kvalitet muziciranja u pitanju, niko ne može oduzeti, lepo je prethodne godine složio za Balkanrock Đorđe Reljić.
Pauza je trajala otprilike isto koliko i prethodna, a ovi ljudi, za razliku od mene, poštuju tajming. U pauzi se Bad Brains sa zvučnika suptilno uvlače pod kožu, nalaze svoj put do glave, i znam da će se tu vrteti nedeljama. Prepuštam se Brejnsima, zatvaram oči, zamišljam da su došli, ali me distorzija prekida u sanjarenju. Na bini se pojavljuju momci koji su, kao i Lineout, u nekom skejt fazonu, sa sve Vansicama i tetovažama, i kul fluroscentno zelenim kablovima. Predstavljaju se: ponosno nose ime Youth Avoiders i dolaze nam iz Francuske. Izgled ume da vara – ne sviraju skejt pank nego praše hardkor. Dobar, brzi hardkor. Povremeno se javljaju disonance u njihovoj harmoniji, povremeno neko ispadne iz ritma ili bar meni tako deluje, povremeno nešto zaškripi, ali su jebeno odlični. Mislim da su oni pokupili sve moje simpatije ove večeri. Najslađi je definitivno frontmen koji malo-malo pokušava da ostvari kontakt sa publikom, ali ne ide, pa pokušava, pa se suzdrži, pa se nasmeši, pa stegne jebeni mikrofon i razbije celu svoju dušu na sitni prah koji se rasprhne halom. Preslatko biće, pogotovo u deonicama koje zahtevaju maksimalnu ozbiljnost i oštrinu. I ponovo pulsira moja opčinjenost bubnjevima. Bubanj je, bar u mojoj glavi, mali presto na kojem sedi onaj koji drži sve na okupu. Bubnjar je onaj iz pozadine, fanovi ga zanemaruju, a često ga nema ni na fotkama… Bubnjar. Svaki je virtuoz, svaki pleni osobenim stilom, svaki ima svoj način da drži sve pod kontrolom. Kladim se da niko ko je ikada prisustvovao svirci benda Youth Avoiders nije došao u iskušenje da zanemari njihovog bubnjara. Meni bi, da sam lik iz crtaća, vilica otpala do poda; a da nosim kapu skinula bih je pred njim do poda takođe. Svaka čast. Uh, naježila sam se i pri samoj pomisli na te pokrete koje ja ne mogu da ispratim, toliku brzinu moji receptori jedva registruju i samo sam zapucala u trenutku kada je svirci došao kraj. E onda sam i ja izašla napolje. Kiša i dalje pada, a ja uporno pokušavam da sakrijem svoje oduševljenje i da se tako uklopim u masu ove odista mirne i uzdržane publike. Svaka vama čast, majke mi.
Poslednji na listi našao se kraljevački Totalni promašaj. Ovo je sastav koji zajedno sa sastavima Motus, Hoću? Neću! i Sedativ, čini perjanicu tamošnje hardkor scene s kraja preinternetske ere prošlog veka, i sastav koji se nedavno, odnosno 2014. godine ponovo okupio. Sastav koji poziva na aktivizam i borbu, i sastav koji ti otvori oči i pročisti mozak. Sastav koji treba slušati kad god si nesiguran, kad ti manjka samopouzdanja, kad želiš da se prepustiš svakodnevnom preživljavanju bez cimanja, kada nemaš hrabrosti i kada misliš da ne vredi ići protiv vetrenjača. Totalni promašaj je za svaku situaciju, pogotovo ako živiš u Srbiji, ili na ovom podneblju, gde je prepuštanje da se politikom bave oni koji treba da se bave politikom ravno suicidu. Iako su večeras ljudi došli mahom na Kurve, Totalni promašaj je, mada po prvi put svira u Novom sadu, u prve redove dovukao brdo vernih pobornika koji znaju tekstove od reči do reči i horski izvode svaku pesmu, a i ja sam se najviše radovala njihovom nastupu. Radovala, dok nisam proverila telefon i videla poruku da do pola 2 treba da budem kod kuće jer ustajem rano. Nešto pre 1 krenula sam sa svojim mokrim čoporom kući, puna poleta i nade da ću stići taman na vreme. Nisam stigla na vreme. Baš neočekivano od mene. Sama sebi pravim štetu.
Subjektivni osećaj, petak je bio pomalo hladnjikav. Istina, svaki od bendova koje sam ispratila napravio je odličnu atmosferu, imao uvežbane korake i školske nastupe. Svaki bend je ispratilo brdo šutki, nekoliko crowdsurfing-a i zajedničko pevanje, odnosno otimanje za mikrofon, ali opet, nekako hladno. Hladno je vreme, kiša ne prestaje, ljudi su nervozni, svetlo sa bine ti piči direkt u oči, a kad treperi postaje nepodnošljivo, ljudi su pasivni, stoje i piju pivo kao da su došli da gledaju porodičnu predstavu u pozorištu. Malo je ljudi. Beogradske mase nema, kao da su Novi sad i Beograd udaljeni kao Severna i Južna Amerika. Masu čine mahom ljudi koje pre u životu nisam viđala, a obično nije tako… Meh, turobno. Nadam se da će drugo veče festivala biti bar za nijansu veselije. Danas je drugi dan. Subota. Budna sam od pola 6. Za Zrenjanin sam se vratila takođe taksijem, pošto je kiša pokidala tatin akumulator kao što sam ja pokidala maturski. Morala sam da iskoristim priliku da se pohvalim. Ispisah 5 strana. Subota, treba i da se istuširam. Što bi rek’o Dule Pacov, tuširanje samo sredom i subotom, sve ostalo je proseravanje. Nakon tuširanja opet u Novi sad. Opet na festival čiji je slogan ko preživi pričaće. Napomena: mnogi neće.
