Ljudi moji, Vinona nije zakasnila. Sutra ujutru očekujte snežni pokrivač.
Obično se slažem sa E. E. Kamingsom koji kaže: Gde god da idem, idem i ja, i to mi kvari sve…
Bleja kod Suvog je možda nešto što će mi najviše nedostajati kad odem iz Zrenjanina. Rezultat ove bleje je mestimično blurovano sećanje na svirku, i dokrajčen želudac, pa se izvinjavam ako mi u tekstu promaknu neki detalji.
Prvo što sam primetila kad sam izašla napolje je ogroman kontrast: grad je bio potpuno pun pre samo nekoliko sati, kad je trebalo da se slušaju insinuacije milog nam predsednika republike i ništa manje značajne predsednice vlade. Sada napolju nema ama baš nikoga, žestoka promena za treptaj oka. Opet je grad u crnom. Opet imam onaj osećaj da su se Zrenjaninci sakrili u svoje rupe kao miševi. U pravu je bio taksista kad je mrmljao: nek’ dođu, i treba da dođu! Jedino se tada nešto dešava u gradu. Lutam u mislima i srećem Beograđane, znači biće fina svirka.
Oko 22 časa i 30 minuta na scenu stupa lokalni hardkor sastav No Discipline!. To je sastav koji još uvek nosi etiketu mladog benda, premda za sobom imaju 7 ili 8 godina radnog staža. Nekada su u sastavu bila dva vokala, sad je Bane preuzeo tu odgovornost na sebe i moram priznati da mi se ovakvo funkcionisanje više sviđa. Ovo je jedna od retkih svirki na koje sam došla na vreme, te čula i prvu pesmu, i mogu da kažem: vredelo je. Ko zna kad će opet svirati. Hajde sad, kad sam već otpočela tu temu navešću i razloge. Naime, iako je lokalna publika prilično dobro upoznata sa stvaralaštvom benda, retko dolazi do ponavljanja gradiva, odnosno, momci retko sviraju. U daljem tekstu su navedeni čisto subjektivni stavovi i neka me neko slobodno ispravi ako grešim. Živim u Zrenjaninu skoro 4 godine, i za te 4 godine, deluje mi, No Discipline! se nije nešto puno mrdnuo. Za njih znaju oni koji znaju, a ako ih nekome preporučiš taj nema gde da ih sluša i brzo mu preporuka ispari iz glave, osim ako frekventno prolazi oko nadvožnjaka gde bi ga eventualno veliki natpis na zidu podsećao na postojanje benda. Svirke su im, citiraću jednog predanog umetnika sa naših prostora, retke kao humor u novim Otvorenim vratima. Možda Bane pati od agorafobije. No, bez preranog zaključivanja, i nazad na iščekivanu svirku: momci su još jednom opravdali svoj kredibilitet kod sugrađana i upoznali novu publiku s onim šta su u stanju da urade. Publika je bila prilično kvalitetna i u pristojnom broju. Dobra sinhronizacija u bendu, koherentni stavovi i stimulirajući stihovi u pesmama, evociranje američkog hardkora osamdesetih, fini ljudi kao članovi… Ehm, Krisa ćemo zanemariti, mislim da bi ovaj sastav svakoga kupio pri prvom slušanju, zato dole s rezigniranošću; dajte, svirajte!
Nakon kratke pauze na scenu stupa beogradski rokenrol sastav Terrier. U stvari, da se ne lažemo, nemam pojma koliko je trajala pauza, skroz sam izgubljena u vremenu i prostoru. Pokušavam da shvatim kako se koristi Nikon i nerviram se jer sam se pogubila u podešavanjima, a tokom svirke sam više razmišljala o tome kako odraditi fotografije i bila posvećena njihovom stvaranju, te sam u potpunosti zanemarila prepuštanje svirci i obraćanje pažnje na akutna dešavanja. Obraćala ja pažnju ili ne, momci iz Terrier-a su i ovaj put pratili ustaljene principe: dođu, odrade kako treba i nastave svoj put. Zaista su vični u onome što rade. Primetno je da, iako im je ovo prva svirka u Zrenjaninu, već imaju dobar broj simpatizera, što me nikako ne čudi. Svi vi što maštate o sreći otpevana je horski, a nakon nje nastavilo se sa šutkom i prosipanjem piva. A ja, pa, ja čučim tamo i fotkam šta stignem. Najpre me je Bane pomazio po glavi, zatim i Duško, osećam se kao neko kuče koje se sklonilo kod svojih vlasnika kako bi pobeglo od dešavanja na ulici.
Jorgovani su, iako za sobom imaju tek 3 nastupa u Zrenjaninu, postali domaćini ovde. Kako nijedno druženje ne prođe bez pominjanja Mukija i kompanije, uspeli smo da ih opet dovučemo ovamo. Iako neki drugari moraju da odu, prostor je skroz popunjen i vlada kontinuitet razmene energije na relaciji bend – publika. Očekivano, pojavljuje se Malba i deli Drink Or Die nalepnice, a kasnije se pridružuje Mukiju na bini. Sinergija Malbe i Mukija je nešto što vredi videti, a meni k’o za inat kamera u tom trenutku nije bila pri ruci. Apropo ovog dobro odrađenog dueta apelujem da Jorgovani gostuju na svirci D.O.D., koja će se održati 13. aprila u istom prostoru, a ja bih se potrudila da osim dokumentovanog dokaza zabeležim i nekoliko fotografija. Ipak, ono što je u najvećoj meri doprinelo odličnoj atmosferi i kvalitetu jučerašnje izvedbe je kulminiranje prijateljskog odnosa o kojem sam malopre govorila, koji je rezultirao pridruživanjem mase ljudi oko Mukija. Prisutni su praktično otimali mikrofon jedni drugima iz ruku dok nisu potpuno svi grunuli na binu, jer je tada bilo nemoguće pronaći ga.
Da rezimiramo: kasnila sam jednom u dve moguće prilike, što je prilično dobro za mene, No Discipline! treba da preuzme inicijativu, Terrier nastavlja svoj put jebački, kako je sve i počelo, a Jorgovani su se sada u potpunosti odomaćili u Zrenjaninu i očekujemo ih ponovo u što skorije vreme. Jedno veče, tri sastava koji ne fermaju industrijske fetiše i novousvojeni sistem vrednosti, protivnici establišmenta koji žive nezavisno od trendova i publika koja je prisna sa članovima i zajedno obrazuju jednu veliku porodicu. Ne patim ni od kakve sentimentalnosti ili nostalgije, ali ovo treba ponoviti što pre.
Pomoć oko fotografija pružili su mi uvek altruistički nastrojeni Marko Cesarec Cessa, Ognjen Marković i Mateja Dimitrijević. Što se toga tiče, volela bih da napomenem da je ovo prva svirka tokom koje sam uzela aparat u ruke, nemojte mi zameriti ako su fotke sranje. Hvala.
