Ova godina je prilično plodna kad su u pitanju domaća izdanja. Dobili smo još jedan thrash metal album, ovog puta prožet realnošću koju osećamo svi na koži svaki dan, prigodno nazvan Besnilo, a u izvedbi Nadimača.
Prvi bend koji je izašao na binu da zagreje ljude bio je Goatmare & The Hellspades. Sastav je krajem prošle godine počeo da nastupa u tročlanoj postavi, pa je nedostatak klavijatura oduzeo znatnu količinu sladunjavosti koju su do sad imali. Prostor je bio sasvim fino ispunjen, a ljudi su počeli da pristižu. Sudeći po svemu, dosta ljudi je došlo baš na njihov nastup. Zvuk ih je poslužio i održali su skroz korektan koncert, s obzirom na to da se žanrovski ipak ne uklapaju preterano u ovaj događaj i da su svirali pred publikom koja je uglavnom iz ekstremnije priče. Posle pola sata, povukli su se sa bine i prepustili istu legendama iz mračnog vremena našeg društva.
Sledeći se na binu popeo SMF, stari hardcore bend koji je obeležio najmračniju eru srpskog društva. Nasilje je krenulo od prvog tona, a sala je već bila prilično popunjena. Ovaj bend je ipak poznatiji i značajniji starijim generacijama, koje su ostavile mladost u devedesetim godinama, ali ni današnji klinci nisu bili ravnodušni kada je u pitanju njihov nastup. Ređali su se hitovi poput Burek, Marš po petarde, Doktore pomagaj i ostalih. Iako članovi više nisu tako mladi, energije i agresije im ne ponestaje, verovatno jer su stvari o kojima govore njihove pesme aktuelne još uvek, ako ne i više nego ikada. Za kraj su ostavili svoj najveći hit, Cvikam žicu, i time se oprostili od publike i prepustili binu hedlajneru.
Usledio je momenat crnine i jezive agresije. Nadimač se pojavio na bini, spreman da još jednom zada šut u lobanju prisutnima. Nastup su otpočeli pesmom Nezaustavljiva glad. U publici je momentalno nastao masakr. Nastavilo se vatreno sa Palikućom, na koju su reakcije bile pozitivne. Posle nje se na repertoaru našla i pesma Vukodlak, nastala još u demo fazi benda, koja svakako nije zaboravljena. Jedna od najboljih stvari u vezi sa nekim bendom je kada ne zapostavlja svoj stari materijal i kada ga se ne odriče, ma koliko god te pesme bile početničke i slabe, i kad je spreman da stane iza svega što radi. Nadimač je zasigurno jedan od tih bendova, jer osim novog materijala, sa repertoara ne izostaju ni stare pesme kojima su kupili ljude. Pored toga, primećuje se i da im se nivo sviranja prilično podigao u odnosu na poslednjih par godina, kako tehnički, tako i po pitanju energije. Publika to primećuje, pa je i reakcija bila samim tim agresivnija. Skakača na glavu je bilo više nego uobičajeno, a šutke su postale veće.
Još jedna od stvari koje su bitan činilac nastupa ovog benda je učešće publike u pevanju svih pesama. To je najviše došlo do izražaja tokom kraćeg izliva besa pod imenom Jebe mi se, koji se sastoji od kolektivnog lečenja frustracija vršenjem nužde prvog stepena po ovoj zaostaloj kriminalnoj državi. Svoje mesto u ovom haosu je našla i Kičma puca, koja je napravljena s namerom da se svi prisutni poubijaju. Usled prekomerne količine agresije i divljaštva, Dača je morao da zamoli skakače na glavu da se penju samo na ivicu bine, da slučajno ne nastrada iznajmljena oprema. Za kraj su ostavili svoje dve najveće himne, Metal je rat i Bog čuva bekriju, te time zadali finalni udarac podivljaloj masi.
Pošto su frustracije izlečene fizičkom silom i prekomernom količinom alkohola, u krevet se moglo leći sa osećajem zadovoljstva. Bes i glad nikada neće nestati, a događaji poput ovog dođu samo kao lek za smirenje. Uvek je bolje istresti se tamo gde treba.
