Neretko mi se desi da ceo vikend provedem na koncertima. Po jedna svirka u petak i u subotu i isplanirana su oba večernja izlaska. Nakon prethodne noći koju sam proveo na koncertu Brkova, večerašnja melanholična, teška, i u neku ruku aristokratska atmosfera je predstavljala krajnje oštar kontrast.
U novosadskoj Crnoj Kući, negde oko pola deset binu je zauzeo Lazar, instrumentalni trojac od kojeg, moram priznati, nisam znao šta da očekujem. Stvar kod takvih sastava je u tome što zbog nedostatka vokala koji bi verbalno preneo emociju i dešavanja u pesmi, sva težina tog zadatka pada na instrumente i čini ih važnijim. Ključ uspeha takvih bendova je sposobnost da se ispriča priča jedino uz pomoć ritma i i tona. Na tom polju su ispunili sva moja očekivanja.
Već tokom prve pesme, uz delay efekte i dinamične bubnjeve, bend je odmah izdiktirao atmosferu koja će vladati duž celog njihovog nastupa od nekih 45 minuta – tešku, napetu i nepredvidivu. Gotovo odmah su krenuli prvi headbang-ovi u dve trećine popunjenoj Crnoj Kući. Sledeća numera je predstavljala nešto uz šta bi se moglo uživati u jednoj sasvim prijatnoj vožnji, dok se već ona nakon nje vratila toj napetosti sa početka, i više od toga. Gitara i dosta izražen bas su, uz potporu veoma kreativnog i uvežbanog bubnjara, koji se nije libio ni da zasvira ozloglašenog keca u nekoliko navrata, iz pesme u pesmu menjali uloge ritma i lead-a, što je rezultiralo veoma dinamičnim i energičnim nastupom čija snaga nije posustajala do samog kraja. Iako vidno opušteni na sceni, potpuno je izostala interakcija sa publikom, valjda da se ne prekine naracija. Po završetku svog nastupa, ispraćeni su ovacijama i brzo su se pokupili i napravili mesta za drugi bend, Velar.
Velar sam prvi put gledao pre ravno godinu dana, kao predgrupu Wolframu u Quarteru. Već tad su me oduvali samim zvukom kao i karakterističnim mirnim deonicama, poput prostog pljeskanja rukama i pucketanja prstima, koje se slivaju u opšti haos koji diže adrenalin u visine.
Nekih dvadesetak minuta posle Lazara, taman dovoljno da se prostor u Crnoj Kući napuni do kraja, stupili su na scenu, ovog puta kao hedlajneri. Iako postoje solaže na gitari, sve vreme deluje kao da bas vodi glavnu reč, u rukama pevača Aleksandra Marina. Vešto, koristeći se harizmom, drži publiku na okupu i deluje nedodirljivo, čak i tokom rešavanja tehničkih problema koji su se pojavili u čak tri navrata. Među prvim se našla od ranije poznata numera Spider, u toku koje sam se zapitao gde je papir sa spiskom pesama koji obično stoji izvođačima ispod nogu. Kao da je davao odgovor na moje pitanje, Marin je s vremena na vreme iz zadnjeg džepa vadio mali zeleni papirić na kom je bio ispisan reportoar i čudio se što je toliko dugačak. Usledile su i stare i nove stvari, pesma Electric Birds, čiji najkarakterističniji deo čini pripovedanje iz prvog lica sa britanskim naglaskom, kao i svima poznata My God is the Desert, koju je publika pevala uglas. Video-bim koji je bio raširen iza benda i tokom celog nastupa puštao klipove u crno-beloj tehnici, doduše uz štucanje i zamrzavanje tokom dobrog dela nastupa, dodao je odgovarajući vizuelni efekat mračnoj i teškoj atmosferi koja je dolazila sa bine. Bend je na kraju, uz skandiranje Zelen! Zelen! bio pozvan na bis na koji je odgovorio sa još jednom pesmom, a kada im je tražen i drugi, Marin je odgovorio sa tim da nemaju više šta da sviraju, te da je to kraj.
Marinovim rečima upućenim Lazaru, a verovatno potajno i samom sebi, ovo je jedna od najboljih stvari koja se mogla čuti u Novom Sadu u proteklih nekoliko meseci. Količina energije koju oba trojca šalju je prevelika za prostor kojim raspolaže Crna Kuća, i zaslužuje mnogo veću publiku od večerašnje.
