Oduvek sam se pitao kako izgledaju koncerti velikih bendova u malim prostorima. Kako izgleda kada se bend koji puni čitave hale smesti u desetostruko manji klub, koji ne prima više od 100 ljudi, možda i manje? Konkretno, CK13 u poređenju sa Fabrikom, u kojoj su osiječki pank velikani Debeli Precjednik imali poslednji koncert u Novom Sadu, još u septembru pretprošle godine. Sa nestrpeljenjem sam iščekivao ovaj događaj najavljen još mesec dana ranije, na koji sam na kraju bio primoran da idem sam, jer je cena karte od 500 dinara odbila veliki deo mlađe publike od koncerta jednog od najkvalitetnijih pank sastava u regionu.
Kao podrška poznatim Debeljacima, u Novi Sad je iz Varaždina doputovala četvorka One Step Away. Momci sviraju čist pank rok, brzog ritma sa klasična četiri tona po rifu, uz glasan i oštar zvuk basa, koji se maksimalno trudi da doprinese mnogo više od obične podloge za gitare. Iako zvuči generično, to je ono što ovaj bend nije. Sam nastup bih mogao najbolje opisati kao srednjoškolski, u najboljem smislu te reči. Ne sećam se kad sam poslednji put gledao bend koji toliko puca od pozitivne energije i mladalačke želje za sviranjem. Basista koji vrši dužnosti vokala, konstantno održava komunikaciju sa publikom uz humor, stvarajući prijateljski odnos sa okupljenom publikom. Na binu u pristojno popunjenom prostoru kluba CK13 su izašli lepo raspoloženi od samog početka, još na tonskoj probi koju nisu bili u mogućnosti da odrade ranije. Svirane su mahom stvari sa debi albuma Ni Grama Srama i iskreno žalim što nisam našao vremena da ga preslušam pre odlaska na svirku, ne bih li pevao tekstove zajedno sa nekolicinom ljubitelja okupljenih ispred benda. Sam zvuk je bio sjajan, a bend je čak doveo i sopstvenog tonca.
Tokom celog nastupa, dominirala je slika previše često viđena na lokalnim svirkama. Uprkos energiji koja je dolazila sa bine, okupljena publika je mahom nepomično stajala, iščekujući zvezde večeri. Malo razočaravajući podatak, jer One Step Away mogu sasvim lepo da zamislim na mnogo većim binama bilo gde u svetu, pa čak i sa tekstovima na maternjem jeziku. Dok sam razgledao lica ljudi koji su došli na koncert, shvatio sam da sam najverovatnije najmlađa osoba u klubu.
Nakon što je One Step Away završio svoj nastup, sledila je pauza od desetak minuta. Tokom nje se u CK13 popunilo i ono malo praznog prostora što je ostalo tokom njihovog nastupa, dok se dugo očekivani bend nameštao. Ubrzo se Koca penje na binu, mota kabl mikrofona oko ruke i svečanost pod nazivom Debeli Precjednik u Novom Sadu može da počne. Bez uvodne reči, nastup otvaraju numerom Surrender Now sa najnovijeg ep izdanja. Pesma nije stigla ni do strofe, a već se prva osoba našla publici na rukama, probijajući led za pank rok atmosferu kakva se retko viđa u poslednje vreme. Kreće prva šutka koja zahvata dobar deo prednjeg dela Crne kuće, koja manje-više ne jenjava tokom celog nastupa, dok se oni najverniji bendu guraju ispred bine, ne bi li došli do mikrofona, kao na najboljim HC koncertima. Bez pauze u sviranju, odmah kreće Waste of My Time, a za njom i Drowning, posle koje se bend i zvanično predstavlja publici.
Slede melodičnije numere poput Peter Pan Syndrome, Against the Opposite, zaključno sa Still Breathing, ispraćene mahom horskim pevanjem i skakanjem sa bine (kojem nisam mogao da odolim). Publika polako pokazuje prve znake umora, pa atmosfera blago jenjava, dok bend prolazi kroz pesme poput Guilty Conscience i Ready To Fight. Naredni deo koncerta prolazi u sličnoj atmosferi, ispunjen šutkama, nošenjem na rukama, ponekim prosutim pivom i izgubljenim ličnim predmetom. Komunikacija sa publikom je prisutna u vidu deljenja mikrofona i spuštanja među ljude, dok Koca tek poneku reč izgovara najavljujući određene pesme. Posle numera Subotom Kićo, nedjeljom Slabinac i Zaboravi, spominjanjem događaja iz devedesetih bend svima jasno daje do znanja o čemu se radi u pesmi koja sledi, a tokom koje atmosfera dolazi do usijanja. Prvim tonovima intra, ispred bine se stvara čistina, koja se samo nekoliko trenutaka kasnije pretvara u centrifugu koja usisava u sebe sve pred sobom, dok se ispred bine stvorila gužva za mikrofon od koje se nema kuda proći, sem direktno u haos samo metar iza. Svi žele da se u mikrofon proderu Puška ne ubija ljude. Za sam kraj su ostavljene Moja su koljena umorna od moljenja i Farmersko srce, u potpunosti ispraćene horskim pevanjem, nakon kojih je bend pozdravio Novi Sad i sišao sa bine.
Posle koncerta sam sačekao Kocu u bekstejdžu da ga zamolim za fotografiju i polako krenuo kući. Debeli Precjednik je prevazišao sva moja očekivanja od klupskih svirki, a One Step Away me je iznenadio svojim umećem i ljubavlju prema tome što rade i bend su čiji ću rad definitivno pratiti u budućnosti. Dok sam hodao ulicom, osvrnuo sam se na gore spomenutu činjenicu da sam bio najmlađi u publici i ne mogu, a da se ne zapitam, zašto nema klinaca na pank koncertima?
