U godinama bezidejnog ropstva, fenomen sloboda biva sve snažnije mistifikovan. Otisnuvši se na pohod u potragu za istom, zaputili smo se putem srpske Atine. Rekoše da je sloboda tamo dostupna, i to u četvorodnevnom trajanju. O istinitosti navedene teze svedočiće naši izveštaji i galerije fotografija, koje ćemo publikovati u predstojeća četiri dana.
Prvi u nizu nastupa koje smo namerili da posetimo tokom prvog festivalskog dana bio je, kao po tradiciji, održan na Explosive stage-u. Na bini se našao norveški hardcore punk sastav Explosive Head Syndrome. Njihov nastup otpočeo je u 20 časova i 15 minuta. Iako, poput nepisanog pravila, važi teza da bendovi koji svojim nastupom otpočinju programsko-festivalski dan pred sobom najčešće ne zatiču korektan broj posetilaca, ovoga puta, odnosno juče, dogodio se izuzetak. Bejaše sasvim korektna cifra od, odokativnom metodom prostorne naslojenosti gledano, iznad stotinu ljudi. Ono što je svakako značajno jeste da je grupa bila neverovatno pozitivna, što je intenzivno progresivno gradiralo i u kontekstu pozitivnih reakcija, kojima je publika potvrđivala sviračko-scenski performans ovog benda. Svirka je bila dobra, a frontmen Eirik izuzetno harizmatičan. Nakon četrdesetominutnog izvođenja, grupa je, zaključno ovacijama publike, okončala svoj nastup.
Naredni nastup na koji smo se zaputili bejaše nastup grupe Bitipatibi. Ipak, do promene plana došlo je usled dvadesetominutne pauze, u sklopu koje smo rešili da posetimo Beer Planet binu. Dolazivši, čuli smo ekstazične instrumentalne role novosadskog sastava Lazar, te smo, neplanirano, ostali na njihovom nastupu do samog kraja, te uživali u grandioznom izvođenju veoma dinamičnih i kreativno razrešenih numera. Eklektično i autentično. Ova grupa svira muziku, i to kakvu! Premda pred sobom grupa nije imala impresivnu brojku slušalaca, istu takav prizor nije ni na koji način omeo u odlučnoj nameri o intenzivnoj isporuci fantastičnih autorskih numera, koje me, kao čoveka čija se čula po prvi put susreću sa audio entitetima ovog sastava, nisu ostavile ravnodušnim, ni u kojem smislu.
U 21 čas našli smo se pred Fusion binom, čekajući početak nastupa beogradske shoegaze/dream pop grupe Bitipatibi. I, bi. U predviđeno/najavljeno vreme sastav je kročio na spomenutu binu, ali je, usled neobjašnjivih okolnosti, došlo do nestanka struje na čitavoj bini. Anuliranje problema trajalo je dosadnjikavih dvadeset minuta, nakon čega je grupa otpočela svoj nastup. Pred sobom su, u tom trenutku, imali oko dve stotine prisutnih posetilaca. Publici su svirali najznačajnije numere iz svog dosadašnjeg diskografskog opusa, koji broji dva izdanja. Bili su odlični, suptilni, šarmantni i autentični. Oprezno lišivši sebe bespotrebnih, pretencioznih scenskih činova, grupa je polučasovnom izvedbom publici priredila veoma dobar performans, te je isti, uz podršku prisutnih i okončala.
Sledeći nastup koji smo ispratili zgodio se na Beer Planet bini, koja se, uzgred, nalazi u neposrednoj blizini Fusion Stage-a. Ovoga puta, na istoj se čekao koncert mladog autentičnog srpskog kantautora, tastaturiste, takoreći, Sergio Lounge-a, odnosno Srđana Popova, momka koji je sa svojim pratećim sastavom ostvario značajnu pobedu na ovogodišnjem izdanju Bunt Rok festivala. Nastup je, baš poput nastupa grupe Bitipatibi, u kojoj je Srđan donedavno svirao, kasnio 20 i kusur minuta. Elem, nekoliko minuta iza dvadeset tri časa, grupa je otpočela svoj koncert. Priredili su dobar nastup, koji je odisao retro manirizmom, ponajviše manifestovanim kroz instrmentalne role i, nadasve, vokalnim rešenjima. Posećenost nastupa Sergio-a i njegove grupe bila je siromašna. Da li zbog atraktivnosti sadržaja koje su u tom trenutku nudile druge bine, ili, pak, nečeg drugog – ko će znati.
Nakon toga, zaputili smo se, po prvi put, na Main Stage, gde su se priređivali poslednji detalji na sceni, potrebni za početak koncerta novotalasne superzvezde – Fever Ray. Iz nekog razloga je, poput kakvog prokletstva, gotovo svaki nastup koji smo odredili da ćemo posetiti kasnio u odnosu na najavljeno vreme. Nastup ove izuzetno unikatne umetnice otpočeo je nekoliko minuta pre ponoći. Atmosferičnim performansom, uz ogromne ovacije mnogobrojnih posetioca, nastup je počeo. Nizale su se numere po kojima je ova umetnica stekla planetarnu potvrdu o kvalitetu svog rada. Publika je gotovo hipnotički pratila svaki gest i svaki takt numera koji su dolazili sa bine, omađijana neverovatnom energijom. Fever Ray je svojom izvedbom, potpuno očekivano, u svakom smislu opravdala razloge zbog kojih važi za jednu od najznačajnijih radnika u sferi auditivne umetnosti.
Usledio je povratak na Explosive Stage na kojem je, u tom trenutku, svirao bostonski hardcore sastav Slapshot. Nastup je otpočeo u ponoć, a naše prisustvo istom, otpočelo je u drugoj polovini medijalne faze, stoga, jedino što mogu da dozvolim da o istom kažem jeste da je posećenost publike bila korektna, ali manja, u odnosu na moja dosadašnja iskustva. Svirka je bila veoma dobra te je i reakcija publike bila saodnosna tome.
Usledilo je vreme za nastup zvezda prve večeri ovogodišnjeg izdanja Exit festivala. Američki trep trio Migos nekoliko proteklih godina važi za jedan od najznačajnih planetarno gromadnih muzičkih projekata. Stilskom autentičnošću, ekscentričnošću i kvalitetom koji svoje uporište nalazi u paleti impresivnih informacija i karakteristika, ovaj trio vlada. Dogodilo se neoprostivo dugo kašnjenje, koje je pokušalo da bude sanirano DJ-ingom nekoliko mladića. Isprva, publika je prihvatila to, pretpostavljam, percipirajući ovakav potez kao svojevrsnu uvertiru za grandiozni performans koji sledi. Ipak, kako je vreme odmicalo, tako se i kolektivna svest širila sve značajnije, te je, tako, u jednom trenutku publika horski terala spomenute momke sa scene. Kako su umor i malaksalost rapidno osvajali sve veću teritoriju mog organizma, bilo mi je sve teže da čekam na njihov dolazak, poput kakve kaplje u okeanu ljudi. Nastup je otpočeo kasno, značajno kasnije u odnosu na najavljeno, ali, uprkos sve snažnijem negodovanju publike, koje se događalo pre istog, publika je već tokom prvih taktova i tonova zaboravila na mučno jednoipočasovno čekanje, te bila prepuštena energiji koju su Migosi isporučivali sa scene.
Usled moje nemoći da ostanem do kraja nastupa Migosa, uputili smo se putem Fusion Stage-a sa namerom da načinimo kraći predah i pripremimo svoje čulne receptore za nastup čuvenih novosađana – grupu Ritam Nereda. Njihov nastup bio je predviđen i najavljen za tri sata iza ponoći, ali je, usled dvadesetominutno kašnjenja, prouzrovanog tehničkim problemima, koji su se dogodili već u inicijalnom trenutku, za vreme nastupa grupe Bitipatibi, kasnio. Elem, nakon line check-a, usledila je zaista furiozna izvedba i atmosfera kao posledica iste. Neredi su pokazali kako se pravi nered! Publika je horski pevala stihove, šutke bejahu neizostavne tokom svake numere, a upaljene su čak i dve baklje. Rekapitulacija je obavljena. Ko je bio, doživeo je. Ko nije, i te kako ima razlog da se kaje.
Poslednji izvođač, čiji smo nastup ispratili prilikom prvog festivalskog dana beše kultni punk rock sastav Goblini. Suvislo je i suvišno pisati fraze i klišee. Grupa je, kao i uvek, priredila veoma dinamičan, tehnički izuzetno dobar performans, a publika ih, iako je jutro svanulo već na drugoj, ili trećoj izvedenoj pesmi, ni najmanje nije štedela. Naprotiv. Koncerti Goblina se pevaju horski. Drugačije ne ide.
Time je okončan prvi dan naših ovogodišnjih Exit putešestvija. Uprkos hroničnom kašnjenju nastupa, koje nas je pratilo tokom čitave večeri, smatram da je prvom festivalskom večeri stvorena veoma uspešna uvertira za abrealno dobar provod, koji predstoji.
