Sinoć je nešto posle 19 časova otvoren drugi Heart rock fest na Gradskom stadionu u Vrbasu. Cena karte na ulazu je iznosila 600 dinara, a kako je festival humanitarnog karaktera, sav prihod ide devojci Nataši Gajdoš iz Kucure.
Prvi bend koji je ujedno i otvorio festival je mladi niški bend Majdan, koji se pojavio na bini nešto posle 19 časova. Imali smo priliku da slušamo pesme sa njihovog albuma prvenca Minimum sličnosti, minimum razlike. Nizale su se pesme poput: Lovci, Akvarel, Mojih misli ples i Zubi, koja je definitivno moj favorit. Pretposlednja je bila pesma Budim te, kojom su se predstavili na Beoviziji, a posle nje, za kraj To nisam ja. Žao mi je što u samom startu nije bilo toliko pubike, pa nismo mogli da podržimo bend koliko je zaslužio. U svakom slučaju, verujem da će za koju godinu ljudi dolaziti samo njih da slušaju. Oni su nešto novo na našoj sceni što stvarno vredi.
Drugi po redu bend koji je nastupao je domaćin i inicijator festivala, Ničim izazvan. Kao i prošle godine, napravili su sjajnu atmosferu. Za 45 minuta njihovog nastupa, dobili smo ogromnu količinu pozitivne energije. Vrtele su se pesme od starih do novih. Svima već dobro poznate O tebi, Trideset, Da li želiš, Bo bo Bom, Rekla je i nešto novije. Takođe smo čuli Tužne devojke, Sve tvoje želje, Bilo gde. Ovaj bend je jedan veliki tim, koji će zajedno još dugo trajati. Nisam mogla da pomerim pogled sa devojke koja svira violinu, Katarine, toliko je profesionalna, pozitivna i pravo čudo u bendu. Od početka su bend i publika postali jedno, te je svaka pesma otpevana horski. Uz stihove: Pusti ljubav, da te se dočepa i svojim moćnim stiskom sad razbije sve, stavljam ovaj nastup u svoju zamišljenu fioku, u kojoj se nalaze bitni nastupi, a pesma Pusti ljubav na spisak omiljenih pesama. Definitivno su obeležili moje leto.
Kada sam čitala spisak bendova koji će nastupati na ovom festivalu, najviše sam se obradovala kad sam pročitala Veliki prezir. Bend iz Vrbasa koji sam priželjkivala da čujem već duži period, ali nisam imala priliku. Konačno, na binu izlazi Veliki prezir i ja razvlačim kez od uva do uva. Ni jedan bend koji je sinoć nastupao nije probudio u meni ono što su oni. Imala sam osećaj da je stadion prazan i da bend svira samo za mene. Svaku reč sam mogla da osetim, žmurim i slušam. Pesme Moram da znam, Reke teku brodovima, Samo tebe znam odvele su nas u neki drugi univerzum. Tekst pesme Konj mi ostaje u glavi celu noć. Dok se vraćam sa festivala, pevušim: Tu iza tebe tu osećaš, ni metar ni minut ni sekund ni ja, ti ne znaš da gubiš a čekaćes ga, i vraćam film na sve drage momente koje ću pamtiti. Nadam se da ću imati uskoro priliku da ih ponovo slušam, ne mogu da nađem pravu reč da opišem njihov nastup i svoje oduševljenje kada je u pitanju isti. Što bi Rale rekao: E to! To je rokenrol! To nam treba!
Četvrti po redu, oko 22 časa na binu izlazi Dejan Cukić i Spori ritam bend. Iskreno, nisam nešto mnogo očekivala od ovog nastupa. Mislila sam da će biti sve što je već viđeno, ali srećom, nisam bila u pravu. Publika je horski pevala hitove, Spori ritam bend je stvarno nadmašio moja očekivanja, a fantastičan glas ovog čoveka će mi još dugo ostati u ušima. Dejan Cukić je čovek koji ima skoro 60 godina, na bini se ponaša kao da ima manje od trideset, a peva kao da ima još manje. Publika je, naravno, najbolje reagovala na dve najpoznatije pesme: Letnje kiše i Ja bih da pevam, ali i na onim manje poznatim je gubila glas. Nastup su počeli pesmom Nebo jedino zna, zatim sledi pesma koja opisuje ovaj dan, Fantastičan dan, potom Kao ti. Dejan nam saopštava da su snimili album koji izlazi u septembru, na šta je publika odgovorila vriskom. Zatim je otpevao pesmu sa novog albuma, Pamet u glavu. Stari hit, Julija, je razmrdao publiku po ko zna koji put. Sa bine se čuje: E sad, pesma za jednu ženu. Za moju ženu! I sledi pesma Mokre ulice. Imali smo priliku da čujemo obradu pesme Come Together grupe the Beatles, ili po Dejanovom, Zajedno. Sledi pesma A šta da radim i zatim čuvene, Letnje kiše koje su nas na svu sreću zaobišle sinoć.
Sledeći je bio bend Neverne bebe. Priznajem, nisam neki ljubitelj ovog benda, ali sam se potrudila da ispratim i njihov nastup. Mnogi su došli samo da poslušaju njih i S.A.R.S, slagaću ako kažem da nisu napravili sjajnu atmosferu, što se i očekivalo. Sa publikom su otpevane pesme Uzmi boje, Priča o nama, Kuća za spas, Praštam. Među prvima je otpevana pesma Kiša. Sledi pesma Veliki je Bog, obrada grupe Smak, Daire, koja je probudila publiku, dok je pesma Hajdemo svi, naterala svakoga da zaigra bar malo.
Za kraj ovog jednodnevnog festivala, slušali smo S.A.R.S. Od Koncerta godine 2010. kad sam ih prvi put slušala, nisu se mnogo promenili. Poslužiću se delom najave kojom je Pero Defformero najavio ovaj bend te godine: Bend koji voli Anu, voli Debeli lad, voli Rakiju i neverovatno grickaju Buđav lebac. Eto, stvarno se nisu mnogo promenili, u međuvremenu se tu pojavila čuvena Lutka, Perspektiva, Klinka, sve su to pesme koje smo čuli i uz koje je publika neprestano igrala. Oni su bend sa iskustvom koji zna da pokrene ljude i koji ima nenormalan broj fanova koji podržava njihov rad. Nisam bila u mogućnosti da ispratim ovaj nastup do kraja, ali verujem da je atmosfera ostala sjajna do poslednje minute.
Bila je odlična atmosfera od prvog do poslednjeg benda, a ljudi su pristizali sa svih strana Srbije. Vrbas je za jednu noć uspeo da oživi i osvetli Vojvodinu svojom energijom i velikim srcem. Iako nisam navikla na ovakve bendove i malo mirniju atmosferu nego inače, pamtiću ovaj festival kao jedan od boljih i drugačijih. Sjajna organizacija, sjajni ljudi, mnogobrojni volonteri, ozvučenje, osvetljenje, sve je bilo na svetskom nivou. Veče za pamćenje!
