Motorpsycho je jedan od najuticajnijih norveških sastava. Bend je aktivan od 1989. godine i iza sebe, osim dugogodišnjeg iskustva, ima pravi arsenal, kako studijskog materijala, tako i živih nastupa. Povod za naše ćaskanje je njihov premijerni beogradski koncert koji se bliži. Naime, bend će nastupiti 9. marta u Domu omladine Beograda. O dugim godinama postojanja benda i promenama u okviru njega, razgovarali smo sa Bent Sætherom, basistom i vokalom ovog sastava.
Srpska publika nije toliko upoznata sa vašim bendom. Kako bi ste opisali Motorpsycho nekome ko vas nikada pre nije čuo? .
Motorpsycho je moćni trojac u starijem razumevanju pojma – gitara, bubnjevi i bas svirani glasno i agresivno, a pesme ponekad traju malo duže. Svoju muziku zasnivamo na klasičnom hard roku, ali ga odvedemo u pravcu u kom želimo – ponekad pređe u džez, ponekad ga prilično usporimo, a ponekad postane i otkačen, ali je uvek intenzivan i pun energije.
Kako poredite najnoviji album The Tower sa svim svojim prethodnim radovima, posebno onim starijim, s početka benda?
Oh, sve je to jedno te isto, zaista! Samo se šalim, ali The Tower ima više zajedničkog sa, na primer, albumima Demon Box i Trust Us, nego sa onima između: čvršći je i više epski i tačniji nego većina albuma koje smo snimili sa našim prethodnim bubnjarem Kennethom. Ne znam zašto je to tako, ali stil Tomasa, novog momka, čini muziku ozbiljnijom, nego što je Kennethov zauzeti stav, što je valjda bliže onom zvuku Motorpsycho-a devedesetih. Međutim, to nije album koji smo mogli da snimimo ranije – sve što smo iskusili u prethodnih 25 godina je uticalo na zvuk albuma The Tower i morali smo da prođemo čitavim tim putem da bismo došli dovde.
Ti i Snah (Hans Magnus Ryan) ste već toliko dugo tandem ispred benda Motorpsycho – kako definišete vašu vezu i saradnju?
To ni ne radimo, što je deo toga zašto nam i uspeva! Mislim, doduše, da je glavna stvar to što smo stvarno kompatibilni kao ljudi i muzičari – on ima neke sposobnosti koje ja nemam i obrnuto, te se čini da naši talenti zajedno doprinose stvaranju zanimljive muzike i inspirisanog sviranja.
Kako doživljavate sebe sada, nakon četvrt veka vaše karijere?
Kratkovido (samo se šalim!). Pa.. mi smo ortaci i kostaratelji ove Motorpsycho stvari, koja je nekako postala naše životno delo i, kako nastavljamo da radimo našu stvar, lagano se krećemo ka zemlji legendi rame uz rame sa jednorozima i zmajevima i veoma smo radoznali da vidimo gde će nas to odvesti! Veliki deo toga što nam uspeva je to što se ne trudimo da to previše analiziramo, već se trudimo da stvari održavamo prirodnim i stvarnim i obojica smo veoma svesni toga.
Koji period biste opisali kao kreativni vrhunac benda, kako na sceni, tako i van nje?
Imali smo toliko nastupa, izbacili toliko studijskog materijala, i održali toliko svirki da je nemoguće izdvojiti samo jedan trenutak, kao što tvoje pitanje sugeriše. Za neke, bili smo na vrhuncu pre 25 godina, dok smo za neke druge na vrhuncu sada – sve zavisi od toga kada nas je neko otkrio i zaljubio se u ono što stvaramo. Za nas je sve deo jednog velikog procesa, a mi samo pokušavamo da ostanemo verni onome ko smo i onome što nas pokreće u datom trenutku. Albumi postaju kao poglavlja u našem dnevniku i ono su što su zahvaljujući tome ko smo bili kada smo ih stvarali. Neki od njih su se bolje odrazili na druge ljude, ali svi su oni ono najbolje što smo mogli proizvesti u tom trenutku kada smo ih stvarali. Doline su često bolje od vrhova, te smo se postarali da izgradimo i neke od njih.
Poznati ste po tome da oduvek kombinujete mnoge muzičke stilove. Koji su vaši omiljeni i možete li se odlučiti između progresivnog roka/grandža i stila koji je više džez rok opera? Šta lično više volite?
Za nas nema razlike, sve je to 12 nota u raznim kombinacijama koje su potencijalno dobre ili, barem, s kojima deluje zanimljivo raditi. Stvari koje ne razumemo su one koje su nam najinteresantnije, u smislu i da ih slušamo i da ih sviramo, te je ovih dana zapravo najbitnije pitanje kako izbeći da se ponavljaš! Mešanje raznih stilova nikada nije bio svestan izbor, već je to uvek bila prirodna i postepena promena, a svi periodi su imali svoje dobre i loše strane. Međutim, poenta je to da je svaki od njih bio najzanimljiviji u datom trenutku i to je ono što je doprinelo da svaki od njih i bude uspešan. Lično, ja slušam maltene svaku vrstu muzike, ali ako biste me primorali da se odlučim za jednu bio bi to neki oblik psihodeličnog roka.
Kako opisujete publiku nekada i njihovu reakciju i današnju publiku? Da li se ona mnogo promenila u poslednjih 25 godina?
Onda kada smo počeli, rok nije bio samo vrsta muzike, bio je muzika s velikim M. Danas je dance/trance muzika preuzela ulogu u društvu koju je onda imao rok, internet je promenio i svet i muzičku industriju i naša uloga se promenila u skladu s tim. Na početku, pa sve do neke sredine 90-ih, bili smo mejnstrim sastav i samo jedan od mnogih. Sada volim da razmišljam o nama kao o Niče bendu visoke lige – ne rade svi bendovi ono što mi radimo. Sve je danas u redu, samo je malo drugačije. Budući da je dostupnost muzike danas u mnogo većoj meri, ljudi zapravo biraju da dolaze na koncerte kako bi videli bend uživo. Onda je to bio više pivo prvo način razmišljanja. Mada je to moglo biti i zbog toga što smo tada bili mejnstrim.. zaista ne znam! Ipak, oni koji rizikuju, upoznati su sa raznovrsnijom muzikom i zagriženiji su, što je kul!
Kako je izgledala norveška andergraund scena devedesetih, pored ozloglašenog norveškog blek metala, koji se pojavljuje iz senki? Koji drugi pravci su bili popularni u to vreme?
Tada je sve bilo više fragmentirano. Pankeri se nisu bratimili sa hard rokerima, svi džezeri su se udruživali tamo negde u svojoj pećini, a niko nikada nije znao kako klasični rokeri uopšte izgledaju. Danas deluje da se svi bolje slažu, a granica među stilovima nije više tako kruta i odsečna. Počeli smo na samom kraju hardkor scene i održali svoje prve svirke u poznatim prostorima kao što su Blitz u Oslu i UFFA ovde u Trondhajmu, tako da smo nekako pripadali toj alternativnoj sceni na više načina, iako naša muzika nije bila podjednako brza i nismo imali čirokije. Ipak, nekako smo se držali te ekipe, uprkos tome što smo bili studenti na Univerzitetu. U druge scene koje su se odvijale u gradu spadaju takozvani šminkeri, odnosno hair metalci, a mislim da je džez konzervatorijum počeo u isto vreme, tako da je postojala i mala džez scena, ali pored toga nisam bio svestan ostalih. Otprilike u isto vreme, kasnih osamdesetih, došlo je i do preporoda garažnog roka i bila je nekolicina takvih bendova, ali naravno kada se prebaciš u 1995. godinu, svi su nosili dugu kosu i svirali grandž. Black metal scena je bila minijaturna, kao i novonastala elektronska muzika u ostalim gradovima, a bilo je i norveškog repa, ali ne mnogo.
Međutim, imali smo 3 muzička magazina koja su izlazila mesečno na državnom nivou, a bilo je i dosta muzike na radiju/televiziji, tako da je muzika onda bila veća nego danas. Postojalo je mnogo više mejnstrim sranja!
Šta mislite o knjizi Johana Haštada, Blissard? Kakav je osećaj biti prikazan u knjizi napisanoj od strane jednog od najpopularnijih pisaca u vašoj zemlji, a koji je takođe i vaš veliki fan?
Nekako je čudno biti tako prikazan, ali mi se sviđa njegov pristup – to je više roman o odrastanju nego biografija benda – a i volim njegov stil, tako da smo potpuno počastvovani i oduševljeni! Johan je tokom godina postao naš blizak prijatelj i, između ostalog, pomogao nam je da napravimo promotivne rekvizite za The Tower i nekoliko drugih izdanja. On je fantastičan pisac i pozitivan lik!
Da li ste uzbuđeni što ćete uskoro nastupiti ovde? Kakav je osećaj posetiti neku novu zemlju posle svih ovih godina na sceni? Da li se unervozite?
Oh, uvek je uzbudljivo nastupiti na novom mestu! Ne možete zaista da računate na reakciju kada svirate negde gde niste nikada pre, tako da smo malo nervozni, ali na dobar način! Zaista se nadamo da će doći dosta ljudi i da ćemo se svi zajedno odlično provesti!
