Anthrax na Arsenal festu: Tri decenije širenja „bolesti”

Anthrax u Kragujevcu? Mnogi do samog dana događaja nisu verovali da je ovo realna priča, pošto kod nas, u Srbiji, nije praksa da se koncerti ovakvih bendova održavaju na nekom mestu koje nije Beograd ili Novi Sad, pogotovo za ovako bagatelnu cenu karte. Takođe nam je svima neshvatljivo žašto je ovo prvi put da nas pohode za svojih 35 godina postojanja, koje ovom turnejom i proslavljaju. Ta greška je jednom morala biti ispravljena.

Svoj nastup su počeli kultnom pesmom Among The Living, sa istoimenog albuma. Intro pesme je išao sa razglasa, a masa je podivljala već sa prvim tonovima. Bend je izašao na binu i razmena energije je mogla da počne. Postojali su mali problemi sa vokalom koji su ubrzo rešeni. Za njom su se ređali hitovi Caught In A Mosh, Madhouse, Got The Time, Efilnikufesin (N.F.L), Fight Them Til You Can’t, a na listi su se našle i pesme sa novog albuma Breathing Lightning i All Of Them Thieves, koja je svoju svetsku premijeru imala dan ranije u Budimpešti. Mišljenja oko novog materijala starih bendova su po pravilu uvek strogo podeljena, tako da ni Anthraxov novi album nije bio izuzetak. U ovom slučaju, izgleda da su oni koji ne vole nove pesme ipak malobrojni, sudeći po reakcijama publike. Pošto se ipak slavi 35 godina postojanja, red je da se to začini nekim raritetom u repertoaru. Bend je izveo instrumental Into The Reality sa albuma Persistence Of Time i spojio ga sa pesmom Belly Of The Beast, sa istog albuma. Pesma koja je izazvala možda najveće oduševljenje publike je Medusa, sa albuma Spreading The Disease.

IMG_3264-(Copy) (Copy)

Stvar koja mora biti istaknuta je fantastična forma vokala Joeya Belladone. U njegovim godinama pevači počinju da imaju ogromne probleme sa glasom, pa se pribegava ekstremnom spuštanju štima, zbog kojeg pesme uglavnom izgube svoj smisao. Kod Belladonne ne samo da to nije slučaj, nego se odgovorno može tvrditi da je čak i bolji nego za vreme zlatne ere osamdesetih. Bez falša, bez ijednog propusta. A pored glasa, treba i pohvaliti i onaj stari, prepoznatljivi imidž, koji je krasio jedno razdoblje u istoriji metala, a koji je čak i većina njegovih pionira i simpatizera nažalost zaboravila i odbacila.

Mnogi nisu ni primetili da na bubnju nije bio Charlie-a Benante. Njegovo mesto je zauzeo Jon Dette, session bubnjar poznat po ranijem radu sa Slayerom. Osim toga što čovek svira slično Benanteu, on čak i fizički liči na njega i verovatno je to razlog neprimećivanja razlike. Scott Ian je uvek bio zaštitno lice ovog benda, kako svojim imidžom i nastupom, tako i stilom sviranja i zvukom, a odnedavno i različitim custom primercima Jackson gitara, koje su unikati pravljeni samo za njega. Od svih članova benda, on je najviše bio zapanjen i pozitivno iznenađen prijemom i reakcijom domaće publike. Za kraj su ostavili hitove Antisocial, kultnu obrada benda Trust, kao i Indians, i time se uz zahvalnice povukli sa bine.

Slobodno se može reći da je ovo jedan od najboljih metal nastupa ikada u ovoj zemlji. Veliko hvala onome ko se setio da ovaj bend posle toliko godina dovede kod nas i nadamo se da im ovo neće biti poslednji put da sviraju u Srbiji. I još jedna lepa i bitna stvar koja se mora spomenuti je to da je dokazano da pored Beograda i Novog Sada imamo još jedan grad koji može da iznese ovakvu vrstu događaja. Bilo bi lepo da se nastavi dovođenje velikih imena u Kragujevac, jer ovaj grad to svakako zaslužuje.

Ostavite komentar