Godina je 2017. Mnogo stvari po pitanju muzike je otišlo napred, pogotovo kad je tehnologija u pitanju. Sasvim je u redu da su porasli standardi kvaliteta, i u tome nema ništa loše s obzirom na činjenicu da ima više mogućnosti da se napravi kvalitetan snimak za neke razumne novce. Ali, to i dalje ne znači da treba da se ide u drugu krajnost, kao što danas mnogi rade i time da se uništi magija koja je oduvek krasila rokenrol i u kojoj leži smisao celog žanra. Pred mojim nosem se nalazi izdanje koje je suštinu ovog žanra zapakovalo u novo ruho.
Album otvara intro pod imenom Madman`s Overture, koji je vrlo atmosferičan, a opet dovoljno eksplozivan da lagano podigne tenziju za partiju uništavanja u vidu naslovne pesme. Nakon nje, ništa manje eksplozivno, sledi Fake, u kojoj je gost bio Dača iz Nadimača. Prilično je neuobičajeno čuti njega da peva na engleskom, tako da će možda slušaocu biti malo teže da svari njegovu deonicu. I, Icarus je jedan od najzanimljivijih momenata albuma. Umesto Elia Rigonata, koji je konstantno u visokom registru, na ovoj pesmi je glavni vokal basista Savo Kraljević, koji ima totalno drugačiju boju i pristup, te tako celoj priči donosi širinu. Instrumentalno, ova pesma je podosta mirnijeg karaktera u odnosu na ostatak albuma, a i više je harmonski orijentisana. Ostaje da se nadamo da će Elio i Savo podeliti vokalne dužnosti i na budućim izdanjima. Najjače momente albuma predstavljaju Thrill For Speed i Die Hard, koju je bend snimio još na svom prvom demou, sa starim vokalom Nikolom Abramovićem, čiji je vokal vrlo sličan Rob Dukesovom. Za kraj albuma je ostavljena Stand Up And Shout, obrada kultnog kanadskog spid metal benda Exciter, na kojoj je vokal preuzeo bubnjar benda Sergej Radan.
Postoji nekoliko razloga zašto je ovaj album poseban. Prvi i glavni razlog je taj što je on za većinu ljudi prvo pravo iskustvo sa bendom koji gaji identitet koji se sastoji od vrlo dubokog štima gitare, kombinovanog sa ekstremno visokim vokalom. Ta kombinacija je, u najboljem slučaju, retka, ako ne i nepostojeća. Drugi razlog je produkcija, koja je u potpunosti bazirana na ljudskom faktoru, a za koju je odgovoran Luka Matković. Sva ta mala kašnjenja, žurenja, nesavršenosti, su ono što što ovu muziku čini posebnom. Iako su danas trendovi i standardi postavljeni tako da zahtevaju robotsku preciznost, to se kosi sa duhom metala. Ovaj album predstavlja čisto ignorisanje današnjih trendova i pravila, pa se tako može čuti neispeglan bubanj koji zvuči baš onako kako treba, kao da ga svira ljudsko biće.
Jedina mana ovog albuma je pretrpanost. Previše materijala, a komotno su mogla da nastanu dva odlično uobličena albuma. Inicijalna ideja oko samog stila i produkcije je vrhunska, samo je treba malo bolje uobličiti kako bi dobili moćnu i efektnu izjavu.
