twenty one pilots – Trench

Ruke mi drhte dok na tastaturi kucam ovu recenziju. Hladan znoj me obliva, palim poslednju cigaretu, a crne misli me more. Da li je Trench, novi twenty one pilots album, zapravo loš ili je moja duša ostala bez emocija koje su potrebne za uživanjem u njihovoj muzici?

Kao bend koji je postao svetski poznat sa nekoliko hitova koji su se našli na prethodnom albumu, TØP su uz tu popularnost stekli i mnogo novih fanova koji sada očekuju još takvih hitova. Moraću sve da razočaram jer Trench je drugačiji, ovo je moderan hip hop album koji nema sličnosti sa uzbudljivim Vessel-om, niti sa avanturističkim Blurryface-om. Nadasve mračan, Trench je podređen jednom ritmu koji se ponavlja iz numere u numeru, muzički je zanimljiv, ali ona je u drugom planu jer kao i kod svih hip hop albuma tekst je najvažniji. Dominira aktuelni alternative rap koji je dopunjen sa malo soul i electro pop uticaja, ali ono što umanjuje vrednost je konstantno jednolično repovanje Tyler-a Joseph-a. Savršen muzički izražaj je pokriven jednostavnim vokalnim monologom i tu je nastao kolaps, koji se previše oseća na Trench-u. Ponudili su nešto novo, ali nisu ponudili ništa bolje od onoga po čemu su poznati. Osim Jumpsuit koja otvara album sa prepoznatljivom euforijom koja je bila osnova njihove muzike, ništa više na albumu ne nudi tu nepredvidljivost u njihvom muziciranju. Trench se na dalje kreće u pravcu gde nema uzbuđenja, već samo mrak, apatija i atmosfera kolektivnog pesimizma. Taj hip hop kome su posvetili toliko pažnje je jedino u Neon Gravestones došao do potpunog izražaja, najviše zbog kontroverznog teksta koji prati numeru. Najtužnije je što u svakoj numeri ima makar delić pesme koji je savršen, od dosadne reggae Cut my lip dobismo fantastičan moderni disco jam. Morph možda zvuči kao da je preuzeta sa neke od radio stanica iz GTA San Andreas, ali pesma ima odličan refren, ili nenormalni industrial završetak neuspelog hita Pet Cheetah. Da nije objavljena kao singl, Nico and the Niners bi teško došla do izražaja na ovoj ploči jer je još samo jedna od gomile sličnih. Dve sporije, emotivnije pesme su ipak jezivo dobre, Bandito nas vozi lepom electro melodijom i prijatnim vokalima, a Leave The City je dirljiva balada, koje Tyler ume da napravi kada hoće. Ono što sam primetio kao problem je previše mek vokal, to jest glas Joseph-a za ovako mračan album. Mačoizam koji oduvek vlada hip hop-om je odredio nepisana pravila da govornik mora biti konstantno nadrkan, a to se od krhkog Tyler-a  ne očekuje.

Počeo sam sa intenzivnim slušanjem ovog albuma, ali posle par dana sam odjednom prestao. Zaobilazio sam folder nazvan Trench i slušao sve ostalo što sam imao na hard-u. Izgubio sam želju da mu se ponovo vratim jer ovo je album bez iznenađenja, koji nije loš, ali nije ni dobar, jedan od onih od kojih ste previše očekivali i dobili sve osim toga. Da parafraziram Simpsonove move along people, nothing to hear here.

twenty one pilots trench

Ostavite komentar