Putrid Blood – Poslednji pozdrav (2018)

Kažu mlitavo, nema ničega? Niko ništa ne snima, niko ništa ne svira? Šidska mašinerija je tu da pobije te tvrdnje i da nas ubedi u suprotno. Ove godine je izašao njihov dugo očekivani drugi album koji nam donosi sve i svašta.

Stvar koja nam prva upada u oči je omot. Na njemu se vide članovi benda u odelima kako nose mrtvački kovčeg, dok je ime albuma napisano ćirilicom i u obliku obrnutog krsta. Sudeći po stvarima koje su na ovom albumu ispričali, u tom kovčegu leže ova zemlja i ovo društvo. Mnogi će verovatno biti zgroženi ovakvim vizuelnim rešenjem i reći da je bend neozbiljan, ali ko posluša album bez predrasuda i naknadno se osvrne na omot, shvatiće da sve ima smisla. Humor je stvar koja prilično fali u ovoj eri kad se žanr kreće u smeru isforsirane ozbiljnosti i isfolirane umetnosti, tako da ovaj omot prilično razbija monotoniju.

Album otvara moćna razbijačina pod imenom Glodar, koja se izruguje svim takozvanim trve metalcima koji mrze svaki bend koji se potrudio oko onoga što radi. U pitanju je vrlo zanimljiva tematika kojom je i bilo vreme pozabaviti se, jer je čak i globalna metal scena vrlo kancerogena kad su pojedine stvari u pitanju. Zašto je toliki problem napisati pesmu koju će ljudi da slušaju i vole? Zašto je greh biti uspešan u tome što radiš? Ovim nam bend u startu jasno stavlja do znanja kojim putem kreće, i ostaje nam samo da im poželimo sreću u tome i da ih podržimo ako nam se sviđa to što rade. Pored toga, tu su i priče o još jednoj truleži koja se nalazi oko nas – matorim džankijima i klošarima iz kraja, i to u vidu pesama Crna reka i Rokenrola. Naravno, tu su i pesme o rijaliti programima, o rušenju vlasti i sličnim stvarima kojima se ovaj bend već ranije bavio. Pesme Mašinerija, Vođa i Odmazda znamo od pre, još dok su izlazile kao singlovi i svojim kvalitetom opravdavaju svoja mesta na albumu.

Muzički je ovaj album malo drugačije usmeren od prvenca, što je svakako poželjno. Uticaji stonera su primetni i jako dobro su uklopljeni u već poznat zvuk i stil benda, a tu je i prizvuk komercijalnijeg panka kakav svira Mortal Kombat. To i ne čudi, jer je Srđan Ranisavljević takođe i gitarista Mortal Kombata, pa se taj uticaj preneo i ovde. Uz to, čak se i Kriki pojavljuje kao gost na gore pomenutoj pesmi Rokenrola, i time cela ideja dobija na težini još više. Nema više nemilosrdnog thrash metal klanja u toj meri. Ovaj put je nešto blaži pristup i bend se više skoncentrisao na to da pesme budu pamtljive i slušljive nego agresivne, što je u neku ruku i korak napred jer time dokazuju da nisu jednodimenzionalni. Jedina bitna i validna zamerka se može uputiti na produkciju. Iako su se opet vratili u studio Blaze, ovaj put je finalni proizvod prilično lošiji od prvenca iz totalno nepoznatih razloga. Miks je daleko siromašniji i plići nego što treba da bude, a to ne čini uslugu ni bendu, a ni producentu. Najveće zamerke se mogu uputiti na hladne, tanke i plastične gitare koje nemaju nikakav karakter.

Kad se sve sabere i oduzme, u pitanju je vrlo jako izdanje koje je zbog svoje prirode jako poželjno na ovoj sceni. Fali dobrog komercijalnog materijala u domaćem metalu, a Putrid Blood je ovim albumom to i priuštio publici. Ovaj album je namenjen svim ljudima koji žele kvalitetnu pitku i jednostavnu muziku sa kojom će moći da žive i da se u njoj pronađu bez ikakvog opterećenja i bespotrebnog angažovanja nervnog sistema. Nije sramota raditi svoj posao dobro i da se to nekome sviđa.

51hNh++WEXL._SS500

Ostavite komentar