Pennywise – Never Gonna Die (2018)

Deset godina čekam na novi Pennywise album sa Lindbergom. Ali kada sam preslušao Never Gonna Die, sve im je oprošteno. Iskren i angažovan, ali veoma pozitivan, pravi kalifornijski punk, baš onakav kakav nam treba.

Posle prvog singla, naslovne i uvodne Never Gonna Die, očekivao sam da će ovaj album da me šutne u glavu, figurativno naravno. To se nije desilo. Muzički je baš onakav kakav i treba da bude, surovo brz i bez izvinjenja. Ono što ga je ublažilo je produkcija koja je vokale izbacila u prvi plan. Zbog toga deluje mekše jer nisam navikao da punk album ima vokale koji su harmonično duplirani ili poboljšani auto tune software-om. Osim toga, ne može ništa loše da se kaže o albumu, većina numera je klasičan Pennywise sa himnama u refrenima, koji od vas traže da ih pevate. Nekoliko pesama je nešto ispod proseka, ali to je zanemarljivo. Izdvajaju se neke koje su hitovi na prvo slušanje, She Said kao najmelodičnija, prati je A Little Hope, ništa ne zaostaje ni Won’t Give Up The Fight. Prva polovina albuma je, da se tako izrazim, kovačka sa fenomenalnom Never Gonna Die, pretećom American Lies, ubica We Set Fire, a onda malo usporavaju sa Live While You Can.

Jim Lindberg pevač, gitarista Fletcher Dragge, basista Randy Bradbury i bubnjar Byron McMackin – to je pravi Pennywise. Od pre šest godina su ponovo zajedno, ukupno skoro dvadeset. Kada bolje razmislim, dobro je što se nisu zaleteli da odmah snime novi album sa ponovnim okupljanjem. Iskoristili su to vreme da se emocije nastale prekidom slegnu na svoje mesto. Ovako, dobili smo materijal koji će vremenom da znači više nego kada je objavljen.

pennywise