Parkway Drive – Reverence (2018)

Mnogo su prašine Parkway Drive podigli, ali i podelili svoje fanove ovim albumom. Koliko mogu da primetim imate dve mogućnosti, prva je da prihvatite da više nisu onaj metalcore bend koji je svoje pesme zasnivao na breakdown-ovima, dok je druga mnogo jednostavnija, prestanite da ih slušate. Reverence je jedan od onih albuma koji otvara novo poglavlje u karijeri benda. Parkway Drive ne zvuče kao na početku karijere sa razlogom jer ljudi se menjaju kao i njihova interesovanja, ali kako to objasniti nekom ko i dalje živi sa roditeljima, nosi istu majcu i misli da je bend dužan da snima samo ono što njemu odgovara.

Ovo je pre svega izuzetno zabavan album za slušanje, ali ne u smislu da je muzika smešna i vesela. Zasnovan na moćnim rifovima sa, u nedostatku boljeg izraza, himničnim refrenima. Dosta su izgubili na težini, ali to je ovog puta samo plus njihovom zvuku jer su se u potpunosti posvetili melodiji. Budimo realni, Parkway Drive su stvorili nešto što nije niko drugi pre njih. Za razliku od Rammstein i Five Finger Death Punch koji su diskreditovali sami sebe zarad veće popularnosti, Australijanci su to uradili na mnogo suptilniji način. U suštini, osnova njihovog zvuka je klasični metal osamdesetih, npr. Saxon i Judas Priest, ali snimljeno na moderan način. Winston-ovo pevanje je najraznovrsnije u odnosu na sve prethodne albume, čak je i izašao iz okvira koji su mu bili poznati i pokušao nešto drugačije. Ono što mi se najviše sviđa na izdanju Reverence je što nema padova, nema nijednog dosadnog trenutka, a svaka pesma samo se nadovezuje na prethodnu. Sa uvodnom Wishing Wells kao da se opraštaju od tog teškog zvuka za kojim neki plaču, ali se on ponovo čuje i u Absolute Power. Prey i The Void imaju taj moćan komercijalni groove koji vam podiže testosteron. Shadow Boxing je najsmelija jer su otišli dalje nego što očekujemo i dobijamo neku vrstu crossovera između metala i hip-hop-a. Mračne Cemetery Bloom i The Colour Of Leaving u kojima nema pevanja već naracije uz gudačke instrumente i spore instrumentale u pozadini su zaista dale neophodnnu dozu ozbiljnosti ovom materijalu. Trebalo je imati smelosti i snimiti hitove kao što su I Hope You Rot i Chronos, izuzetno dinamične, a ipak najduže numere na ovoj ploči.

Pitanje je koliko će se ove pesme održati, a koliko je sve ovo samo trenutno oduševljenje. Definitivni nastavak ideje koja je nastala na prethodnom albumu Ire, samo je ovog puta uspešno realizovana. Jedno je sigurno, treba nam više ovakvih metal albuma. Na svu sreću Parkway Drive su to shvatili i snimili materijal koji može svakom da prija. Ovo i dalje nisu tzv. radijski hitovi, ali su hitovi za nas koji slušamo muziku bez mentalnog ograničenja i strogog stavljanja u kategorije nazvane jeste metal ili nije metal.

parkway drive

Ostavite komentar