Jenner – To live is to suffer (2017)

Pred nama se nalazi jedno staroškolsko speed/thrash metal izdanje u maniru bendova Heathen, Agent Steel, Anthrax i slični. Nekima će već ta činjenica biti dovoljna da se vesele, s obzirom na to da je ovaj žanr davno izašao iz trenda i da su njegov primat preuzela pomodarska kompleksaška smeća koja sebe nazivaju naprednim, intelektualnim i uzvišenim i koja su u suštini sve osim metala. Oko thrash metal žanra su vremenom stvoreni određeni stereotipi, a na ovom izdanju je jedan takav stereotip srušen, i to je ono što ga čini posebnim u neku ruku. Taj srušeni stereotip se odnosi na vokal koji u ovom slučaju nije dosadno ravno pomodarsko dranje izabrano da bi se ispunili nekakvi standardi, nego pravo pevanje i korišćenje punog potencijala glasa. Za razliku od većine ženskih vokala, vokal Anđeline Mitić je prilično slušljiv i prijatan, i to otvara mogućnost da se ovaj bend svidi čak i onima koji nisu fanovi thrash metala. U dosta momenata podseća na Davida Godfreya iz Heathena. Da se razumemo, ovde nema nikakvih egzibicija i virtuoziteta. Nema iživljavanja nad duplim bas bubnjem, niti letenja prstiju po vratu gitare. A nema ni potrebe, jer agresivnije i komplikovanije ne znači nužno i bolje. Sve je prilično svedeno i prosto, a to je svakako bolja varijanta nego koristiti se nečim u čemu nisi dovoljno dobar i iskusan. Kao i svaki prvenac, i ovaj pati od pojedinih aranžmanskih grešaka koje su neminovne za početni stadijum kreativnog rada bilo kog benda. U nekim momentima je narušen tok pesme sa pauzama koje nisu adekvatno premošćene, i to može zbuniti slušaoca. Uverljivosti pesama bi doprinelo da je tempo jedno 20 posto brži, a i sigurno bi bilo i energičnije. Gruv je jako lepa stvar, ali se ne treba plašiti ni brzine. Produkcija nije nešto bombastična, ali svakako reprezentativna i ne oduzima ništa pesmama. Ritam sekcija je prilično čvrsta i zategnuta, i kao takva je možda hajlajt kad je u pitanju zvuk ovog albuma. Gitare su tople i seku, baš onako kako treba u thrash metalu.

Ovo izdanje samo po sebi ne nudi ništa spektakularno i epohalno, ali to mu ne umanjuje kvalitet. Topla voda je izmišljena davno, a i hladna. A postoji i rupa na saksiji, ako niste znali. Prostora za napredak u sviranju i pronalaženje identiteta svakako postoji, samo ga treba adekvatno iskoristiti. Ovo izdanje je namenjeno pravim ljubiteljima speed/thrash metala koji vole da uživaju u tome što čuju i da se ne opterećuju preterano. S obzirom na to da jako malo bendova dogura dalje od prvog albuma, ostaje nam da se nadamo da to nije slučaj sa ovim bendom i da im poželimo svu sreću u daljem napredovanju i radu, jer svakako ima potencijala da ovo bude jako dobra priča.

03

Ostavite komentar