Prošlo je skoro četiri godine od kada je pančevačko-beogradski alternativni rok sastav, Brigand, publici predstavio svoj album prvenac. Januara ove godine, bend je, objavivši video za novi singl, Most je prešao reku, najavio svoj studijski album – Daleko je Vavilon. Objavljivanjem ovog albuma, na kojem se našlo jedanaest pesama, smatram veoma pažljivo odabranih, momci su se vratili sa prijateljskim podsetnikom da rokenrol kod nas nije mrtav, nego je potrebno samo dati mu vetar u leđa.
Ono što ovaj album razlikuje od njegovog prethodnika su, pre svega, ljudi koji su radili na njegovom kreiranju. Došlo je do promene sastava, te je na mesto nekadašnjeg bubnjara Ivana Perovića došao mladi Andrej Mladenović, a bendu se priključio i gitarista Stevan Radoičić. Novi ljudi ne donose novine samo u nečijem životu, nego utiču i na samo stvaralaštvo benda, dajući mu bar minimum neke lične obojenosti. Prvo slušanje celokupnog novog materijala nije dovelo, niti je moglo dovesti, ni do približno kompleksnog zapažanja i razmišljanja koje sam izgradila nakon njegovog ponovnog slušanja. Iako sam na početku svu pažnju usmerila ka samim tekstovima, ne mogu zanemariti činjenicu da svaka pesma predstavlja idealno uvezanu pletenicu isprepletanu od autentičnog sklopa prirodnih zvukova i, naizgled običnih, reči koje nose svoju težinu.
Prva pesma sa albuma je gorepomenuta Most je prešao reku. Spot za ovu pesmu je sniman u bolnici za duhom slabe, te zahvaljujući umetničkom sinkretizmu, slušajući pesmu i gledajući spot koji je prati, može se doživeti još viši stepen težine u odnosu na onu koju sama pesma nosi. Pravo pa desno je pesma koja svojom melodičnošću, sa primetnim elementima šugejza, privlači pažnju slušaocu, dok minimalistički tekst, sačinjen od veoma neobičnih poređenja, sa kojima sumnjam da se iko od nas sreo, daje pesnički prikaz oslikan motivima iz naše svakodnevice. Daleko je Vavilon je s razlogom zaslužila da se nađe na počasnom mestu tj. kao naslov albuma, jača je nego prethodne dve. Ona čini jezgro oko kojeg se obmotavaju dubina i slojevitost melodija i pomešane jake emocije, koje daju predstavu o tome da u umetnosti dolazi do preobražaja i prirode, i čoveka, i predmeta. Veliborova autentična boja glasa, kao i njegov način pevanja, umnogome doprinose posebnom doživljaju svih pesama koje su se našle na ovom, a i na njegovim drugim izdanjima.
Daljim nizanjem pesama i njihovim pažljivim slušanjem, shvatate da su sve posebne na svoj način. Pesme na koje treba staviti akcenat su Bogomoljka i Kardio, koja je već prošla zapaženo kod publike na dosadašnjim koncertima. Naravno, poštujući pravilo koje nalaže da se najbolje ostavlja za kraj, kao poslednja na albumu našla se numera Centurion. Njen spektakularan uvod jednostavnom gitarskom deonicom, zatim zvuk lifta u pokretu koji se čuje kada počnu bubnjevi, svi ti jaki tonovi propraćeni Veliborovim viski glasom, te okončani ne tako idealnom solažom izdvajaju je kao, meni najdržu, možda i najbolju pesmu na celom albumu.
Iskreno, ljudski duboko, obilato čudnim metaforama i zamršenim pesničkim slikama, od kojih su neke i gnusne, ispraćeno razvijenim slojevitim gitarskim delovima, muzikalnom mikrofonijom, stvoreno i komponovano van svih postojećih muzičkih lestvica, ovo izdanje predstavlja jedno jedinstveno i kompletno ostvarenje. Sajmon Armitadž je napisao kako tekstopisci pesama nisu pesnici, a poznajući dosadašnji Veliborov stav on sebe smatra tekstopiscem, a ne poetom. No, na sopstvenu odgovornost ću reći da su njegove tvorevine mač sa dve oštrice. Mogu se posmatrati kao tekstovi pisani za pevanje, što i jesu, ali u sebi sadrže i onu notu koja ih čini poezijom.
