Živimo u vremenu u kojem dosta starih bendova proživljava drugu mladost. Dešavaju se razni reunioni, snimaju se albumi koji liče na stare radove, ide se na turneje na kojima se sviraju neki albumi u celosti i slično. Kod benda Anthrax se dešava isto to, samo na drugačiji nacin. U pitanju je bend koji je sposoban da napravi novi album na kojem je očuvao svoj identitet, a da to opet ne bude reminiscencija starih radova. Sastav postoji preko 30 godina, ali ih to nije sprečilo da u svoju muziku ubace svežinu, a opet da očuvaju svoj identitet i da ostanu van trendova.
Pred nama se nalazi album koji odgovara opisu iz prethodne rečenice. Ovo je jedanaesto studijsko ostvarenje ovih velikana thrash metal žanra, a zvuči kao da su ga napravili ljudi čije vreme tek dolazi, što je prililčno neuobičajeno i retko za bend koji postoji toliko dugo. Siguran sam da bi ovo izdanje bilo klasik da je objavljeno osamdesetih. Bend je doživeo promenu u postavi na poziciji solo gitariste dolaskom Jona Donaisa na mesto Roba Caggiana, što se pokazalo kao pun pogodak, a ovaj album je dokaz za to.
Album otvara epska thrash metal himna You Gotta Believe, koja nam na samom početku jasno ukazuje kako će se kretati stvari na ovom albumu. Intro je prilično filmski, a iz njega se nazire klasičan thrash metal uvod, iz kojeg kreće razbijački rif karakterističan za ovaj bend, koji slušalac sa nestrpljenjem isčekuje. U pesmi postoji srednji deo koji je prilično proggy i deluje nerealno da se bend poput Anthrax-a odlučio na tako nešto. Ali, u ovom slučaju to nije loše, jer su svoj karakterističan stil uspeli da obogate nečim za njih novim i tako materijal učine zanimljivim za slušanje. Sledi eksplozivan Donaisov solo, kakav je prilično nedostajao bendu još od odlaska Dana Spitza. Sledi Monster At The End, koja je, po mom mišljenju, najslabija pesma na albumu, ali je sama po sebi daleko od loše. Nakon nje dolazi naslovna pesma (For All Kings), koja je jedan od najepskijih momenata albuma. Vokalna linija me podseća na nešto što bi osmislio i otpevao pokojni Ronnie James Dio, koji je, nesumnjivo, Belladonnin veliki uzor. Kratka, jasna i pamtljiva, mislim da može da uđe u red najboljih i najreprezentativnijih pesama benda. Nakon nje sledi Breathing Lightning, pesma koju smo čuli kao jedan od dva singla koji su najavili album. Kad bi se eliminisale gitare, dobila bi se vrlo kvalitetna i pamtljiva pop pesma. Ova pesma je još jedan od momenata koji nisu karakteristični za ovaj bend i kao takva svojim kvalitetom doprinosi osveženju opusa ovih legendi. Evil Twin je klasična Anthrax pesma. Ni manje, ni više od toga. I nju smo imali prilike da čujemo kao singl koji najavljuje album. Pesma koja privlači najviše pažnje je Zero Tolerance, pesma koja zatvara album. Ovo je najbrža i najagresivnija pesma još od osamdesetih, a zbog samog stila rifova najviše podseća na Spreading The Disease/Among The Living fazu.
Na albumu se nalazi i nekoliko pesama koje nisu toliko upečatljive, ali to ne umanjuje njihovu vrednost. Jesu fileri, ali su jako dobro napisani i ne kvare utisak i užitak u slušanju ovog albuma. Jednostavno, malo su poklopljenje od strane hitova i ostalih bitnih pesama. Album je sam po sebi dosta melodičan i atmosferičan, i mislim da te uticaje treba pripisati činjenici da je Anthrax proveo nekoliko godina na turnejama sa Iron Maiden-om, koji su na istima izvodili svoje najepskije i najatmosferičnije pesme.
Jedina mana ovog albuma je produkcija, koja je tanka i slabašna, iako je prilično organska. Ali to nije nešto što slušaoca može da odvrati od ovakvog albuma, zato što su ovde ipak kvalitetne pesme u prvom planu.
