Tradicionalno okupljanje pre svirki se ovaj put odigralo kod mene na Banovom Brdu. Skupismo se već nekako oko dva sata, odigrali partiju igre Dead of Winter (nadajući se da stvarno nećemo crći od zime) i popili po koje pivo koje je Kostin ćale poslao iz Slovenije. I dok smo se nakanili da prošetamo Lazara i Čarlija, za one koji ne znaju to su moji psi, krenusmo napokon u Zemun oko osam sati.
Ispred Festa je bilo jedva petoro ljudi što implicira na to da je unutra valjda puno. Provirim kroz zavesu, a tamo nešto više od desetak veselih osoba. Jebote, gde su naši ljudi? Ali rekoh ‘ajde, hladno je pa je možda neko preosetljiv na zimu, možda je karta (de facto) skupa… Ne znam. Nailazi Jelena i meni je odmah bolje.
U međuvremenu, Divlje svinje su otpočele ovo kulturno zbivanje. Relativno mlad bend sačinjen od četiri gospodina iz Novog Sada koji uvek pokažu da Vojvođani i nisu tako usporeni ljudi. Provirila sam opet kroz onu istu prašnjavu zavesu i klub se dobrano napunio. Još dva poznata nasmejana lice me dočekaše unutra, Dile i mali Petar. Petar je klinac koji i nije baš tako mali, njega možete sresti na svakoj, ali svakoj svirci u gradu. Sa Divljim svinjama je bilo nikako drugačije no divlje. Par manjih tehničkih problema, ali ništa što mlađi Drakula ne može da popravi. Tokom nastupa promovisali su svoj album Ne gledajte televiziju, u kojem je glavna tematika nezadovoljstvo, ogorčenost svih nas i Bahatost svih njih. Ko nije bio sinoć, ne bi bilo zgoreg da čuje Divlje svinje u Elektropioniru 20. decembra, vredi! Neverovatna energija koju su uspeli da prenesu na publiku i dali odličan šlagvort Direktorima.
Dobro nam znana ekipa Direktora izlazi na binu i kreće nama još poznatiji repertoar. Ništa se nije promenilo u nastupu, kao ni u interpretaciji pesama, repetoaru, sve smo već čuli, videli i opet dočekali oberučke sa osmehom. Ali ljudi moji, niko nije pao mrtav od alkohola. Koncert nije ranije završen jer neko od ekipe ne može više da stoji na nogama ili jedva govori. Sve je prošlo u najboljem redu i bez incidenata. Šutke, urlikanje, Drakuline facijalne ekspresije dok peva, a mi nikad nasmejaniji. Po običaju tokom pesme Skinhedi skankuju se svi toliko izđuskamo da bar pola ljudi ostane golo do pasa, što je i večeras bio slučaj. Znojavi, goli i pijani ljudi oko vas, mmm, kako idilično kada imate metar i po. Ne biste verovali. Šalu na stranu, jedna veoma kvalitetna svirka se odvila sinoć u Festu. Jedino čemu se nadam za neko naredno dešavanje je da se ovakva atmosfera ponovi sa više ljudi u publici.
Posle svirke smo se zaputili u KAŠ pivaru gde nas je čekao ostatak bagre. Dobri su ljudi ovi Zemunci, da ne grešim dušu, stvarno ih volim. Izgubismo se negde kod groblja, što je bio jedini kritičan momenat sinoć, ali dobro je, preživesmo i napisah osvrt i na ovo veče.
