O Zarobljenom vremenu i njegovom rokenrolu

Danas je dan kada će u Beogradu premijerno biti prikazan dugometražni dokumentarni film o rok novinaru Petru Peci Popoviću, po scenariju i u režiji Milana Nikodijevića, koji nosi naziv Zarobljeno vreme. Mesto emitovanja filma naredna tri dana je Dvorana Kulturnog centra Beograda.

Imala sam tu sreću da prisustvujem novinarskoj pretpremijeri filma i konferenciji za štampu, što je za mene bilo veoma bitno jer je Peca Popović novinarska figura koja za mene veoma bitna. Od kada sam prvi put poželela da se bavim rok novinarstvom, on je bio moj uzor. Ono što sam čula tokom gledanja ovog dokumentarca dokazalo mi je zamisli koje imam nisu sulude. No, o tome ću nešto kasnije.

Ovaj film govori o vremenu koje je bilo daleko pogodnije za rokenrol, o drugoj državi i zajednici muzičara i novinara u njoj, koji su stvarali neraskidive veze iako, zamislite, nisu imali čudo zvano internet. Tragovima nekadašnjeg rokenrola pošli su režiser ovog dokumentarca i njegov glavni akter, skoro tri godine putujući tragom emotivnog zavičaja i razgovarajući sa rok muzičarima, novinarima i kritičarima iz cele bivše države. Glavno pitanje ovog putovanja je da li je raspadom Jugoslavije rokenrol izgubio značaj koji je nekada imao.

Dokumentarac je, pre svega, zanimljiv za gledanje. On nije zvaničan, nije uštogljen, već pruža osećaj kao da ste i vi na tom putu kroz šest država, da učestvujete u opuštenim razgovorima i prepričavanju anegdota. Naravno da je nostalgija veoma bitan element ovog filmskog ostvarenja. Međutim, nisam mislila da ću moći da osetim nostalgiju za nečim što nisam doživela. Razgovori svih ljudi koji su se pojavljivali na platnu uvlačili su me u vrtlog emocija i učinili da osećam ogromnu nostalgiju za vremenom u kojem moje postojanje nije bilo ni planirano.

Momenti filma koji su meni ulili nadu su bili oni u kojima sam čula Pecu Popovića kako izgovara rečenice koje vrlo često i sama izgovaram, kao i neke stvari u koje čvrsto verujem. Ti momenti su bili pomalo nadrealni. Ja sam osoba koja zacrta sebi čime želi da se bavi i apsolutno me ne interesuje ništa van toga, a, još odlaska na prvi veliki koncert i euforije koja me je držala danima nakon istog, moj cilj je rok novinarstvo, ono pravo, te je na neki način bilo ohrabrujuće čuti Pecu kako izgovara kako je posle jednog koncerta shvatio čime želi da se bavi i da želi samo to i ništa više.

Muzičarima, na primer, će najznačajnije stvari biti verovatno neke druge, ali zaista verujem da tokom slušanja iskrenih i emotivnih razgovora, kojih je ovaj film pun, niko ne može da ostane ravnodušan i da se barem jednom ne promeškolji u sedištu zbog toga što su mu niz kičmu prošli žmarci.

Za sve one kojima je potrebno više od fima, spremna je serija od pet epizoda, pod nazivom Rukopisac, koja će svima pružiti još širu sliku kompletne ove priče, ali pre toga nemojte da propustite priliku da zaplovite u more nostalgije i svedočanstva iskrenih prijateljstava koje ovaj film nosi. Imate priliku da 10, 11. i 12. novembra pogledate ovaj film od 17 časova u spomenutoj Dvorani Kulturnog centra Beograda. Pokažimo da nismo zainteresovani za inflaciju diva — kako je autori filma nazivaju — u ovoj državi i da nam je rokenrol i više nego potreban.