Usled nedovoljno dobrog poznavanja infrastrukture prestonice, čije je renoviranje, te suočavanje sa istim dodatno značajno destabilizovalo moj utopijski plan o dolasku na vreme, moje kašnjenje na koncert bilo je, nažalost, jasno i tokom vožnje. Konsekvence su, dakle, jasne – ne bejah priličan da ispratim nastup Marka Louis-a i njegovog benda. Žal beše neminovnost. Elem, provincijska pres delegacija pristiže na stadion, Markov bend emituje finalne tonove poslednje numere, te uz osmehe i ovacije publike, koja beše u procesu okupacije stadiona Tašmajdan, prepušta scenu zvezdama večeri.
Usledila je kratka pauza, ljudi su rapidno popunjavali nenastanjene međuprostore stadiona, a tehničari Thievery Corporation-a obavljali su soundcheck, nastojeći da grupi prirede što udobniji osećaj na bini.
U 21 čas i 30 minuta prikladnim svetlosnim i auditivnim asocijacijama biva načinjena inauguracija u spektakl na koji se čekalo. Grupa stupa na scenu, vidno pozitivno naelektrisana, primivši inicijalne pozitivne reakcije i energiju koju joj je emitovao pun Tašmajdan. Koncert počinju numerom Marching the Hate Machines. Beše jasno da će koncert biti fenomenalan, uzimajući u obzir izuzetnu usviranost reggae/fusion velikana, koju je neprekidno pratila jednako izuzetna i dinamična rasveta. Ipak, akustika Tašmajdana odigrala je, tvrdim, kapitalnu ulogu u izgradnji veličanstvenog performansa. Koncert se, u kontekstu tehničkog aspekta realizacije sproveo bez i jedne falinke. Sjajan miks je bez ikakvih poteškoća neumorno cirkulisao stadionom, koji je, uz spomenutu izuzetnost sviračke spremnosti i performansa morala da rezultira veoma uspešnim koncertom. Slede numere True Sons Of Zion, Sol Tapado, u okviru koje gitarista u ruke uzima sitar i otvara potpuno novo polje spiritualne dimenzije u koje uvodi prisutne. Nazire se katarza. Nižu se i numere Letter to the Editor, Culture of Fear, Illumination, Untill the Morning, Ghetto Matrix. Na sceni se konstantno smenju vokalisti, različitih vokala, energija i karaktera, koji posredstvom zavidno veštih sugestivnih metoda i modela komuniciraju sa publikom. Hip hop, soul, pop, rock – bilo je svega toga. Članovi grupe su neverovatno energični, istinski pasionirani i izuzetno profesionalni, ali, posve šarmantni i veoma pozitivni. Energija rapidno gradira i svakom pesmom se u izvesnoj meri poriče prethodni vrhunac, realizovan odsviranom numerom. Fuzija koju je Thievery Corporation zauzeo za (ne nužno) obeležje svog auditivnog identiteta, najeklaktantniji je svedok teze o tome koliko daleko je muzika i njen (ko)tvorac mogu daleko da odu. Bend je, sišavši sa bine, načinio kratku pauzu, nakon koje je ponovo stupio na scenu i nastavio započeto. Nastavljaju numerama All That We Perceive, Amerimacka, Hare Krsna, The Forgotten People, The Hearts a Lonely Hunter i mnogim drugima. Takođe, grupa je sinoć sprskoj publici premijerno predstavila i novi singl. Kolektivni zen, energija i ljubav sa oba fronta. Bend vidno uživa na sceni, publika pred istom. Dogodio se jedan veoma šarmantan momenat. Naime, momak iz publike je na neki način uspeo da se popne na scenu i, uprkos intenciji obezbeđenja da ga s iste sklone, pevač grupe zajedno sa ostalim članovima ga je na istoj zadržao, što je publika glasno podržala. Nakon jednoipočasovne izvedbe, grupa je okončala svoj regularni set. Ipak, bilo je suviše očito da će ih gromoglasni poziv na bis uveriti da to nije kraj.
Ponovo su stupili na bini, odsviravši, tako, nekoliko velikih pesama iz svoje izuzetno bogate i kreativne diskografske istorije. Bend je, uz srdačnu i nedvosmislenu zahvalnost i obećanje da će se vratiti na srpsko tle, svoj veličanstveni koncert okončao kultnom numerom The Richest Man in Babylon, koju je publika, pružajući ruke ka nebu, horski pevala.
Rezime nije nužan. Dogodio se još jedan veličanstven događaj u bogatoj koncertnoj godini, koji je na raskošan način označio početak divnog festivalskog i programskog leta, te leto u pravom smislu te reči. Thievery Corporation su sinoć prisutnima dali povod dugo i lepo sećanje.
