Jesam li ikada pričao o tome koliko je dobra stvar ići na koncerte van svog grada? Jesam? Opet ću, za svaki slučaj. Ovaj put je povod za odlazak u Novi Sad bila promocija novog albuma Infesta. Stvar koja me je zaprepastila kad sam stigao u Quarter je ta koliko je malo ljudi došlo na svirku jednog od najboljih i najaktivnijih domaćih ekstremnih bendova, koji svi kobajagi vole i podržavaju. Koliko je meni poznato, u gradu je bila još jedna svirka ovog tipa, a to je inače vrlo kolegijalna stvar i pravi primer kako se poštuju prijatelji i kolege sa scene, pogotovo oni sa daleko dužim stažom i iskustvom. Publika je dobila vrlo nezahvalan zadatak da izabere na koju će svirku otići. Neki su se odlučili za ovu, drugi za onu, a treći su verovatno usled neodlučnosti abortirali celu priču i izabrali da ne odu ni na jednu. Ali, kako god, videlo se da se bendovi i malobrojni prisutni nisu dali obeshrabriti i pokolebati. A i zašto bi, kad su ovde prvenstveno zbog sebe?
Prvi se na binu popeo Quasarborn. Posle introa, svoj nastup su počeli pesmom Chrash Course In Life. Od prve note je bilo jasno da je ovaj bend na svetskom nivou, kako zvučno, tako i vizuelno, i da nije ispod bendova sa zapada po bilo kojem pitanju. Sviranje je tehnički perfektno, ali, opet, ne na račun energije, što je jako retko kod tehnikalnih bendova. Ređale su se Blood Honey, A Suicide Letter To Humanity, No Mustapha Mond, pesme koje će se naći na njihovom prvom albumu. Po ovome što je do sad moglo da se čuje i vidi, bez preterivanja se može reći da će njihov album prvenac biti jedno od najboljih srpskih metal izdanja ikada. Za kraj su ostavili već dobro poznatu Danse Macabre, kao i The Underdog League, koja je odlična pesma sama po sebi, ali nije pogodna za zatvaranje nastupa. Ko ovaj bend do sada nije čuo uživo, pod hitno to mora da promeni.
Sledeći na binu se popeo austrijski Darkfall. Oni se predstavljaju kao thrash metal bend, ali se slušanjem može doći do zaključka da su zapravo sve osim toga. Ima tu death metala, ima groove-a, čak i melodeatha. Salata sastavljena od svega i svačega. Zvuče korektno, navežbano, ali bez neke veće energije. Sve upeglano, ispraćen trend, ali za zaborav. Ništa što bi privuklo pažnju publike da posveti vreme ovo bendu.
Doslo je vreme da se na bini pojave domaćini ovog događaja, Infest. Nije mala stvar napraviti peti album u ovoj zemlji i, uz to, obići Evropu uzduž i popreko. Broj prisutnih je nastavio da bude kriminalno mali, ali to je na kraju bila samo vizuelna rupa. Od prvog tona pesme Onward To Destroy je krenulo klanje, jače i intenzivnije nego ikada. Za njom je usledilo još nekoliko starih hitova poput Deathrash Sodomy i Of Everlasting Hate, a onda je krenulo ono što je čekano, izvođenje novih pesama. Addicted To Flesh, Nailed To Your Spine i I Bring You War uživo zvuče još intenzivnije i bešnje nego na albumu, pogotovo što su propraćene već dobro poznatim divljačkim scenskim nastupom. Kao uvod u pesmu The Awakening Failed, Vandal je izneo doboš i krenuo sa lupanjem.
Set su završili sa Hate Is Cold, koja je jako dobro poznata onima koji bend slušaju od davnih dana. Iako malobrojni, ljudi su tražili bis vrlo glasno. Bend se vratio i odsvirao Hail The Mother War sa novog albuma i uz zahvalnicu i publici i organizatorima se povukao sa bine.
Potpisnik ovih redova je osoba koja je bend gledala preko 10 puta i slobodno može da posvedoči o tome da je bend uvek nastup iznosio vrhunski. Jedina razlika je što je ovaj bio nabijen emocijama kao nikad do sad, i tome je najverovatnije u prilog išlo to što je ekipa u publici bila iskrena i što se pokazalo ko je iskreno uz ovaj bend, a ko nije. I opet ona čuvena, ko je trebao da bude, bio je. Sudeći po broju prisutnih, ne može čovek da se otme zaključku da ova scena možda i ne zaslužuje ovakav bend.
