Dok je deo alternativne publike sinoć skakao uz zvuke irskog panka u Domu omladine Beograda, drugi deo, sačinjen mahom od publike srednjih godina, ali i skroz u redu brojem mladih, na koncert je otišao u Halu sportova.
Kako je očekivan nastup alternativnog nemačkog hora Gregorian, u onome što bi inače bio parter bile su postavljene stolice. Do osam sati, kada je koncert trebalo da počne, veći deo mesta dole, kao i dobar deo donjeg dela tribina bio je popunjen.
Svetla su se ugasila, a ogromna zavesa koja je zaklanjala binu se, uz prve taktove, spustila i ukazao nam se hor od osam monaha, bendom u pozadini i očaravajuće lepom devojkom. Nakon kratkog uvoda, koncert je mogao da počne.
Monasi Gregoriana u šljokičavim crnim odorama koncert su započeli pesmom I Still Haven’t Found What I’m Looking For, sastava U2. Pisanje ovog izveštaja je veoma težak zadatak jer ne postoje reči kojima bih opisala osećaj koji izazivaju glasovi ovih ljudi. Od prve do poslednje pesme niz kičmu su mi prolazili trnci.
Publiku su pozdravili rečima: Dobro veče Beograde, dobrodošli na koncert, izgovorenim na srpskom jeziku.
Sam početak koncerta mi je bio posebno zanimljiv jer su otpevali Metallicinu Nothing Else Matters, kao i Rammsteinovu Engel, tokom koje su se pretvorili u pravi mali Rammstein, uz pomoć vatre na bini i varnica koje su letele iz pravca bubnjara.
Za mene je ovo bilo jedno emotivno iskustvo, kako su hor i bend izveli mnogo pesama, koje su meni posebne. Tako smo mogli čuti Hurt, Johnny-a Cash-a, Kiss From a Rose, Seal-a, Shout, sastava Tears For Fears, ali i izvedbu Gavrana, Edgara Alana Poa.
Tokom svih pesama monasi su hodali po bini, grupišući se u različite formacije. Na svakih nekoliko pesama pojavljivala se i pevačica, pleneći svojim glasom i sve je bilo harmonično i veoma teatralno.
Ono što je neobično je da je bend nakon prvog sata koncerta otišao sa bine, a publika je začula glas koji je objasnio da monasi moraju u crkvu na ispovest i da će napraviti pauzu od 20 minuta.
Interesantna stvar je i da je svako od njih veoma dobar govornik. Kao kod pravih monaha, njihovi glasovi odišu smirenošću. Govore ili veoma teatralno ili, kao što je slučaj kod starijih članova hora, očinski i šaljivo.
Hor je, u drugom delu koncerta, zajedno sa gitaristom sišao ispred bine, kako bi u društvu publike otpevali pesmu napisanu za ovu turneju, pod nazivom Good night, companions. Ovo je za sve bio specijalan momenat, s jedne strane zbog tuge jer je u pitanju poslednja turneja Gregoriana, a s druge strane zbog smeha koji je usledio. Dok se hor pripremao da zapeva, iz publike se, po ko zna koji put začula devojka koja je vikala Bravo! Ovog puta je dobila Hvala! na srpskom, kao odgovor jednog od članova hora. Pošto su svi prasnuli u smeh, trebalo je malo vremena da se monasi saberu i počnu da pevaju. Svi u publici su ustali i počeli da tapšu u ritmu, da bi isti član hora počeo, u melodiji pesme, da peva Thank you all for clapping along, time ponovo izazvavši opšti smeh.
Što se koncert više bližio kraju, bili su sve opušteniji, pa se dešavalo da se u sred jedne od tih teatralnih formacija koje zauzimaju tokom pesama dva člana hora uhvate za ruke i počnu da skakuću, vrteći se u krug, ispraćeni ovacijama publike.
Ukoliko ste ikada želeli da vidite rasplesane monahe, sinoć se desio i taj momenat. Osam ljudi u odorama igralo je pokretima nalik kan-kanu i tako nasmejala publiku do suza.
Biće ovo koncert za pamćenje svakome ko je sinoć bio u Hali sportova. Gregorian je na binu doneo igru svetla i senki, vatru i varnice, gromove i kišu, veliko srce i dobro raspoloženje. Preostaje nam da se uzdamo u ono njihovo Nikad se ne zna, možda ovo i nije zatvaranje poslednjeg poglavlja.
