Tradicionalnim koncertom otvaranja bašte, u Klubu studenata tehnike sinoć je zvanično počela letnja sezona. Bašta je u vreme mojih roditelja bila glavno mesto za održavanje živih svirki, a danas ona predstavlja samo dodatni prostor za di-džej program i tek poneki koncert.
Uputila sam se ka KST-u prilično rano, barem rano za dešavanja u Klubu, nemajući u vidu kada će svirka početi, jer satnica nigde nije spomenuta. Osećaj koji me obuzme kada dođem na mesto zločina i shvatim da prostor neće biti prazan, te da postoji potencijal za dobru atmosferu, jer ljudima nije bilo teško da dođu na vreme i isprate sve izvođače, je zaista neopisiv. Sinoćni događaj je obećavao od samog starta.
Ulaz je otvoren oko 23 časa. Nešto više od pola sata nakon otvaranja vrata Kluba, na bini su se pojavili članovi beogradskog sastava Organizam. Očekivala sam da će veče otpočeti nastupom KST hora, ali to se nije dogodilo. Organizam je relativno mlad beogradski sastav, pobednik na Jelen Rock & Demo takmičenju u okviru Arsenal festa, koji je za pet godina postojanja i tri godine ozbiljnijeg rada uspeo da se domaćoj publici predstavi u veoma dobrom svetlu svojim nastupima i autorskim delom. Specifičan spoj ekeltričnog zvuka i fuzije različitih žanrova, u kombinaciji sa psihodeličnom notom, je ono što ovaj bend čini autentičnim. Ovo je bio prvi put da momke slušam, a naspram onog što sam čula na jutjubu, mnogo mi bolje zvuče uživo. Dobra komunikacija sa publikom i veoma živahno kretanje na bini, u potpunosti su dopunili njihov nastup i time izazvali energičnu atmosferu koja je kasnije vladala tokom čitave večeri. Pevač benda je odlučio da bude darežljiv prema prisutnima, te je učinio veoma lep gest i pred sam kraj u publiku bacio dve majice. A ja sam baksuz, nikada ništa ne uhvatim!
Nakon lokalaca, red je bio da se publici predstave ljudi iz EU, hrvatski hip-hop sastav Dječaci, koji je pred publiku izašao otpevavši pesmu Maci. Promena žanra je bila neprimetna, jer se atmosfera koju je napravio Organizam dodatno pojačala prilikom njihovog nastupa. Bend je odlično animirao publiku, te su skakanje, jaki aplauzi i uzvici bili neizostavni. Lovrinac je pesma po kojoj ih znamo i mi koji ne slušamo ovu vrstu muzike, pa je nekako bilo očekivano da ona bude dominantna i na ovom njihom nastupu. Darežljivost nije izostala ni kod Dječaka, te je neki srećnik iz publike, L veličine, uspeo da dobije majicu benda. Neki bi rekli da su stranci, a ja kažem svetski a naši. Prošetavši se kroz čitavu diskografiju izvođenjem svojih najvećih hitova, došao je red i da se nastup privede kraju. Od pubike su se rastali popularnom pesmom, koja je napisana kao kritika poslednjem letnjem trendu nošenja konversica i to baš onih belih, Bile starke. Mom oku nije mogao da promakne detalj belih starki u vazduhu, kojima je neko mahao tokom čitave pesme, što je bio veoma interesantan prizor.
Zamena izvođača značila je i promenu publike koja se nalazila bliže ogradi. Nakon nešto dužeg predstavljanja benda, Bjesovi su preuzeli binu zasviravši svima dobro poznati Aikido. Pošto su nas ponovo podsetili životne lekcije o ćutanju, nastavili su u svom stilu sa sviranjem obrada, pa je odmah nakon Aikida usledilo Nebo. Na njihovom repertoaru su se nizale pesme kojima su, kako su i obećali, publiku prošetali kroz sve albume. Bujica emocija, koja usledi na svakom njihovom koncertu, je veoma veliki šok, posebno za one empatične. Neopisivi osećaj, za koji zaista ne mogu pronaći reči, nešto što se ne može razumeti dok se ne oseti. Kada se nađete na njihovm nastupu i čujete njihove pesame uživo, te zvuk dopre do Vašeg uha, bivate prebačeni u onu dimenziju koju samo retki mogu svakodnevno osetiti, u prostor između jave i sna. Tada zaboravljate na sve i bitan Vam je samo taj trenutak, ništa osim njega. Ne razmišljate ni o čemu drugom, sem o muzici koja Vas obuzima i stapa se sa Vašim bićem. Naravno, kako to biva u vezi sa svakim bendom, publika je najbolje reagovala na najpopularnije pesme. Šutke su bile neizostavni deo priče, a kada smo kod njih, pohvaliću momke jer su bili i više nego kolegijalni i pomagali onima koji su padali, a pazili i na one koji ne žele da postanu deo začaranog kruga. Do samog kraja nastupa, Klub se nije praznio. Nema potrebe da preterano mnogo duljim i komentarišem njih kao izvođače, niti njihov zvuk, jer se do sada nijednom nisam razočarala u isti. Barem nisam imala priliku za to.
Nisam u potpunosti sigurna da li je to zbog moje inaktivnosti i slabog odlaženja na svirke, ili je pak sinoć zaista sve bilo savršeno i za pohvalu, ali nikada nisam otišla zadovoljnija iz KST-a. Zaista smatram da bi trebalo da se ovo kultno mesto više bazira na žive svirke, jer je prostor odličan za to, a i kako rekoše ljudi iz Goblina, njima je nastup u bašti bio sve i na to je zaista vredelo čekati, a sada ih razumem i zašto je tako.
