Ružan neki dan je bio taj petak, 14. decembar. Kiša, sneg i ostali vesnici zime su padali na nas kao da ne postoji sutra. U 23 časa za nekolicinu promrzlih pankera i onih koji se tako osećaju Feedback klub u Nišu je otvorio svoja vrata. Večiti underground ili nešto drugo, beogradski SubBeerni centar je bio pun kada su svirali Bolesna štenad i Navy ne obećava, e moje Nišlije…
Sad ja mogu da vam nabrajam pesme koje su svirali, ali ako do sada niste, vi stvarno treba da odete na neki koncert Bolesne štenadi. Gledam ih već treći put ove godine i svaki put je drugačije, podjednako dobro ili bolje, ali uvek prikažu nešto novo. Ta neposrednost koju imaju na svojim nastupima je nadasve originalna i nešto na čemu bi mnogi trebalo da im zavide. Pre nešto manje od godinu dana su bili predgrupa u ovom istom klubu, a sada su došli onako kako i dolikuje – da budu svoj na svome, da pokažu sve što imaju.
Kako reče Bajaga – šou počinje u ponoć, pa tako beše i ove noći. Navy ne obećava po prvi put pred niškom publikom, a čini mi se da će uskoro biti i drugi. Na početku njihovog nastupa bilo je manje ljudi nego što sam očekivao, a to ih ipak nije sprečilo da ih pokrenu i nateraju da skaču i pevaju sa njima. Otvaraju svoj set sa Neon gas i Zaboravljeni tip. Odmah se stvara i konekcija između benda na bini i publike ispred njih, pa nastavljaju sa Smaragdni grad i Novi kult. Razbijaju sa Dan D. i Red, rad i disciplina. Debi album Novi kult, novi poredak tek treba da se pojavi, ali publika već zna tekstove pesama i peva ih u glas sa bendom. Do kraja svog nastupa Navy su odsvirali i Orvelovu i Nikada se neću prodati, silazili sa bine u publiku, a završili svojim najvećim hitom Kventin Tarantino. Niška publika je upoznala Navy ne obećava i zavolela ih kao da su sa Durlana, a ne iz Bigz-a.
Već u 1 posle ponoći na binu Feedback-a su se popela Bolesna štenad, u uniformama, i sa dobrim namerama. Sada već solidno popunjen klub bio je spreman za dobro zezanje. Kreću sa Komšinica koju Lama posvećuju Barbari Životić koja bi, da je izveštavala sa ovog koncerta, rekla da je bilo samo deset ljudi. Odmah, od prve pesme imao sam osećaj, znao sam, da će ovo biti jedan od onih koncerata koji ću rado da prepričavam budućim pokolenjima. Poklon u vidu totalno nove pesme, Pankerska ljubav, je bio nešto čemu se niko nije nadao. Onda su odsvirali splet svojih ubitačno dobrih numera, kao što su Izbacivač, Letnji hit, pa Ključ, koju je Lama prepavao u izgubio sam objektivno izveštavanje aludirajući ponovo na Barbaru i Studio B. Energija u Feedback-u je bila uzavrela, da iskoristim termin sportskih novinara, publika je kapirala šta se od njih traži tako da su preuzeli ulogu pevanja svih onih delova u pesmama koji su im i namenjeni. Vikend, Grad, 666 pa onda Ubićemo sve pešake, i mnogo jebeno dobra atmosfera! Ovo je njihov tek drugi koncert u Nišu, ali po prvi put su odsvirali fenomenalnu Ne mogu da zaspim, koja je tek od skoro u njihovom koncertnom repertoaru. Najbolja reakcija publike usledila je na ove dve pesme, Himna i Multietnička atrakcija, a desilo se horsko pevanje ravno Bajaginom koncertu. Sa trećeg albuma, koji nas očekuje tokom sledeće godine, čuli smo i numeru After. Do regularnog kraja koncerta svirali su i Pajdoman, Pank nije umro, kao i Lepe stvari. Poslednja pesma, pre bisa, naravno, bila je Dugme. Bez onog proseravanja, mi siđemo sa bine, a vi nas zovete da se vratimo, Bolesna štenad su odsvirala još nekoliko pesama. Sa Život je lep završili su svoj koncert.
Nisam mogao a da ne upoređujem ovu svirku u Feedback-u sa onom iz SubBeernog, jer sam bio na obe, i došao sam do zaključka da je ovo bend koji mnogi ne uzimaju za ozbiljno. Činjenica da se uvek potrude malo više nego prethodni put govori mi da ovo za njih nije zezanje. Njihove koncerte bi trebalo stream-ovati jer ih nije lako opisati rečima i svaki je drugačiji. Uz sve pohvale za tonce i zvuk oba benda mogu samo da počnem da brojim dane do sledećeg susreta sa ovom ekipom.
