Žanil Tataj Žak je riječki muzičar kojeg najbolje znamo kao nekadašnjeg pevača jednog od najboljih domaćih hard rock/heavy metal bendova, Divlje jagode, a pored toga je pevao i u riječkom heavy metal bendu Jersey, dok je danas i skoro 30 godina unazad pevač slovenačkog heavy metal benda Mary Rose. Takođe ima i svoju solo karijeru. Nedavno je objavio svoje solističko izdanje, EP pod imenom Da Capo, pa smo i tim povodom malo porazgovarali kako o njegovom novom izdanju, tako i o radu sa bendovima Divlje jagode i Mary Rose.
Nedavno je izašao tvoj novi singl pod imenom Ispočetka, koji najavljuje EP pod imenom Da Capo. Kaži nam više o tom izdanju. Kakav stil muzike i kakva tematika tekstova su u pitanju?
Da, izašao je novi singl pod imenom Ispočetka, a 5. decembra izašao je EP Da Capo, moj prvi autorski rad posle dugo vremena. Svi koji slušaju moje pesme znaju da nikada ne pišem iste stvari jer uvek nastojim da bude zanimljivo. Na ovom izdanju je uglavnom rok, žestok i ne toliko žestok, a ima i balada. U principu, tu je sve čime se bavim poslednjih 35 godina. Uglavnom je to rok, ali uvek obogaćeno nekim elementima iz mog klasičnog muzičkog obrazovanja. Ono što ja gajim je svestranost u onome što radim. Ne svrstavam sebe u neki određeni koš i ne mogu da karakterišem sebe kao isključivo hevi metal muzičara. Da Capo ima svojih 5 pesama, od toga 4 singla koji su već izašli i koji imaju svoja videa i lyric videa. Bogatiji je nego klasični EP koji ima 3 ili 4 pesme, dok će ovaj imati 5 vokalno instrumentalnih pesama i jedan intermeco koji odvaja dve celine na izdanju. Prva sadrži tih 5 pesama, a druga sadrži 5 instrumentalnih verzija ovih singlova i radio edit verziju prvog singla Prosule se divlje jagode. Tematika tekstova je društveno orijentisana. Mi znamo gde idemo i znamo šta sami sebi činimo. Ja mislim da je potreban jedan restart čovečanstva u smislu razmišljanja o onome što imamo i nemamo i o tome šta možemo izgubiti budemo li nastavili ovako da se ponašamo. I sam spot za pesmu Ispočetka odražava moje misli.
Ko su tvoji saradnici koji su učestvovali u realizaciji ovog izdanja?
Moji saradnici na ovom izdanju su moji dugogodišnji prijatelji i saradnici sa kojima radim već godinama i sa kojima ću nastaviti rad u budućnosti kad god nešto budem hteo da radim. U igru ulazi i moj novi bend koji sam okupio i kojem želim da dam priliku da rade na mojim i našim zajedničkim budućim pesmama ako do toga ikada dođe, a nadam se da hoće. Videćemo kako će proći EP i sve ono što imam u planu. U principu, široka je paleta ljudi sa kojima sam sarađivao ovde.
Da li su u planu koncertne aktivnosti povodom izlaska EP-a?
Apsolutno. Sama moja ideja da napravim ovaj EP povlači za sobom ideju da moram imati bend da bi ove pesme zaživele. Bend se okupio posle mnogo promena na početku, kao i kod svakog benda dok se ne nađe prava ekipa. Postavu benda čine Danijel Jerčinović na gitari i pratećem vokalu, Nikola Janeš na gitari, Sven Marinković na basu i pratećem vokalu i Kristian Kirinčić na bubnju i pratećem vokalu. Sada smo u intenzivnim fazama priprema za koncertnu promociju EP-a. Nažalost, zbog situacije sa ovim virusom sve je stopirano i čekamo da to prođe.
Malo pred novu godinu je posle 30 godina konačno izašao prvi i jedini album tvog nekadašnjeg benda Jersey pod imenom Pustite da živim. Zašto se toliko dugo čekalo na objavljivanje tog albuma?
Priča oko tog albuma je vrlo zanimljiva. Prošlo je 30 godina, a moglo je proći i beskonačno da se ja nisam odlučio na to zajedno sa mojim izdavačem Zoranom Nestorovicem Valderamom koji drži izdavačku kuću One Records, sa kojim sarađujem i koji je izdavač svih mojih singlova i EP-a Da Capo, kao i svih budućih mojih izdanja. Mi smo tada dobili ugovor od Jugotona, koji je želeo imati Jersey u svojim redovima jer su shvatili da bend ima nešto drugačije od onoga što se tada nudilo. Uredno su platili snimanje albuma i to u Ljubljani, kod poznatog producenta i tadašnjeg klavijaturiste grupe Buldožer, Boruta Činča. Dvadesetak dana smo bili u tom studiju i snimili i isproducirali album. Naš tadašnji menadžer je odneo trake u Jugoton i nakon par preslušavanja su pronašli nešto što im se nije svidelo u vezi produkcije. Sve su platili, nisu tražili pare nazad, ali nije im se svidela produkcija i nisu želeli da objave, iako smo pre toga radili demo snimke kod Boruta Činča koji su bili praktično isti, s tim što su ovi za album bili još i bolji. No, sto ljudi, sto ćudi, sto glava, sto problema i tu je sve stalo. Nakon toga, svirali smo koncerte i promovisali smo nešto što nismo izdali. Otišli smo na Zaječarsku gitarijadu i pobedili smo, i bila je priča da pobednici imaju snimanje albuma za PGP RTB, što na kraju mi nismo hteli da radimo jer smo već imali gotov materijal. S obzirom na to čudno vreme kad su već počele da se pojavljuju stvari koje su se vrlo brzo i desile, postojao je i animozitet između izdavačkih kuća. Oni su rekli da to neće, da je to od Jugotona, da oni hoće da se radi ponovo. Mi kao mladi bend i naš menadžer smo to odbili. Rekli smo da ćemo ili objaviti ovo što imamo, ili da nećemo objaviti uopšte. I jednostavno je stvar stala. Nismo želeli da radimo ponovo album koji nam je već oduzeo 20 dana života, rada i odricanja i nismo želeli da se selimo u Srbiju zbog tog albuma, i tako je sve stalo. Ja sam godinama na to zaboravio, napustio sam Jersey, razišli smo se i niko nije imao ideju kako da se nastavi. A onda je usledio poziv od Divljih jagoda, koji su me čuli i na Zaječarskoj gitarijadi i na novosadskoj televiziji, i to je bilo dovoljno da tim Divljih jagoda ima potencijalnog pevača za album koji je bio planiran da se snimi i izda na engleskom jeziku.
S obzirom da je album izašao i da je jako pozitivno ocenjen od strane publike i kritike, da li postoji šansa da Jersey opet zasvira bar uživo?
Jersey nažalost više nikada neće moći da zasvira uživo. Glavni razlog je što skoro niko od članova nije profesionalni muzičar niti je iko ostao u muzici izuzev bubnjara koji je zauzet nekim svojim projektima. Razgovarali smo o tome, ali je jednostavno nedostupan. Basista je možda u mogućnosti za to, ali mislim da više nije na sviračkom nivou na kojem je nekada bio. Jedan gitarista to odavno više ne radi, a drugog gitaristu ne viđam već 20 godina. Ali, ono što je interesantno je da ja sa svojim bendom planiram da uživo izvedem skoro 70 posto albuma. Jersey kao Jersey neće biti, ali 7 ili 8 pesama će biti izvedeno uživo, prearanžirano i u novom ruhu, i zvučaće fenomenalno, s obzirom na to da živimo u 2020. godini.
Ponovo sarađuješ sa Divljim jagodama, i nedavno je izašao singl Sama si, na kojoj si pevao u duetu sa sadašnjim pevačem Liviom Berakom. Rimejk za istu pesmu je snimljen na albumu Sto vijekova, na kojem si takođe ti pevao, s tim što je ta verzija na engleskom jeziku. Odakle ideja da se snimi još jedan rimejk iste pesme? Da li si snimio još neku pesmu na njihovom novom albumu?
Kad me je Zele nazvao i rekao da bi radio treću verziju pesme Sama si, u drugom ruhu i bogatijim aranžmanima i na hrvatskom jeziku, rekao sam zašto ne, jer ja tu pesmu obožavam bez obzira na to što sam radio verziju Livin in my dreams ili na Alenovu verziju, i uvek mi je ta pesma bila jako draga. Prihvatio sam, napravili smo izvrstan spot, družili smo se u Zrenjaninu kod klavijaturiste koji je i režiser spota. Nakon toga smo imali dve svirke, tako da je to izvrsno provedeno vreme sa ekipom sa kojom uživam nastupati kad god sviramo zajedno. Zele je imao u planu da radimo bar još dve pesme, međutim, zbog užurbanosti oko celog albuma, rekao je da na kraju od toga nema ništa jer album mora uskoro da izađe. Ostali smo na tome da je Sama si jedina pesma koju ću pevati, i to je sasvim u redu i meni je to sasvim ok. Ali zato kad god odemo na koncert, uvek nam je dobro jer ova ekipa je jedna od najboljih sa kojima sam radio kad su u pitanju Divlje jagode. Da ne uvredim sve članove koji su ikada prošli kroz taj bend, uključujući i mene koji nisam stalni član nego povremeni gost, ali ja stvarno uživam na svakom koncertu i dobijam energiju koja mi je potrebna, i to nije samo moje viđenje stvari nego i u razgovoru sa mnogim ljudima koji slušaju Divlje jagode danas sa ovom novom ekipom delim mišljenje da zvuče fenomenalno.
Pored saradnje u studiju, u poslednjih godinu dana se vrlo često pojavljuješ i kao gost na slavljeničkim koncertima Jagoda na Balkanu, a nastupio si sa njima i u Švedskoj na Abyss festivalu, na kojem uglavnom sviraju stariji bendovi i noviji bendovi koji neguju stari zvuk i imiđž. Jagode su na našim prostorima oduvek smatrane svetskim bendom, pa je taj festival bio idealna prilika da se pokaže kako bend sa ovih prostora stoji u poređenju sa stranim imenima. Kako su vas prihvatili Šveđani koji su poznati kao teški fanatici kad je metal u pitanju? Koja je razlika između njih i balkanske publike?
Da, pojavljujem se na slavljeničkim koncertima. Prvi je bio u Sarajevu. Nisam hteo da propustim nešto takvo, jer smatram sebe delom cele te ekipe. Žao mi je što nisu mogli da nastupe mnogi koji su prošli kroz taj bend, ali ponekad neke želje postaju realne ili nerealne, mogućnosti mnogih nisu iste kao nekada. I obožavam Sarajevo kao grad, jako mi je drago da sam ponovo bio u njemu posle toliko godina, kao što će mi biti drago da dođem i u Beograd. Tako je bilo i u Švedskoj, gde su Jagode bile pozvane baš zato da pokažu Šveđanima svoju tvrđu stranu, pogotovo na engleskom jeziku koji ja odrađujem kako bog zapoveda. I na mnogim drugim koncertima sam nastupio i biće ih još. Kad god Zele pozove i kaže da ima dobru svirku, i ja ako imam vremena, dolazim. Takođe smo videli koliko strana publika ceni taj bend i mnoge druge bendove koji sviraju jer su sasvim drugačije nastrojeni prema muzici kao takvoj i svaki bend koji se tog dana popeo na tu binu su oni doživeli kao top događaj. Jagode su bile šlag na kraju i nisu to očekivali. U publici je bilo Šveđana više nego naših i video sam da pevaju tekstove pesama zajedno sa mnom, pogotovo pesme poput Motori, Šejla i slične koje su jednostavne za naučiti. Što se tiče razlike između njih i nas, balkanske publike, razlika je u tome da oni svaki bend doživljavaju onako kako moraju. Nema podsmevanja, nema ničega sličnog, oni su došli na koncert da uživaju u muzici. Bio to death metal, black metal, hard and heavy, progressive, oni uživaju u svakom tonu koji se prenosi sa bine. Balkanska publika je uvek pomalo skeptična i uvek ima neko svoje viđenje toga što se dešava na bini. Uvek su to neke filozofske rasprave, uvek su svi nekako manje vredni nego što jesu i slično. Kako kažu, najteže je svirati svojoj publici. I to stoji, to je defnitivno tako. Kad Jagode odu da sviraju u Švedsku, imaju osećaj da su svetski bend, što u biti i jesu i trebalo bi da budu, a kad sviraju ovde, uvek je to ok, vidiš sad ovo, ono. To je jednostavno tako i od toga ne možemo pobeći, takav smo narod. I baš me interesuje kad krenem sa svojim bendom da nastupam kako će to biti.
Prvi album koji si snimio sa Divljim jagodama je Magic Love. Iako su pored tebe i Zeleta tu bili i Zlatan Čehić i Nasko Budimlić koji su bili članovi tadašnje postave benda, album je na kraju ipak umesto imena Divlje jagode poneo ime Zeleta Lipovače i time faktički postao njegov prvi solo album. Zašto je tako ispalo na kraju?
Magic Love je album koji je trebalo da izađe pod imenom Divlje jagode jer se pod njim i pripremao, ali nije upravo zbog stvari koje su se dešavale, a znamo šta se to dogodilo i šta nas je sve okrenulo naglavačke. Rat je sranje, rat je najveća glupost na planeti zemlji koja može postojati i to se dešava i dalje. Kada smo završili snimanje albuma, trebalo je da počnemo sa ozbiljnom promocijom i da krenemo da radimo kao jedan ozbiljan bend na engleskom jeziku, jer je bilo planirano da idemo da radimo u inostranstvo. Rat nas je sve rasuo i psihički i fizički, napravio nam je totalnu konfuziju. Ja sam otišao iz benda, pobegao sam iz Sarajeva u kojem smo živeli dok još nije bilo zahvaćeno ratom. Tamo smo se pripremali, imali smo probe svaki dan, a imali smo i promo koncert u poznatoj Kolibi, gde sam ja prvi put u životu nastupio javno kao pevač Divljih jagoda. Koncert je bio izuzetno dobro posećen, odsvirali smo album, kao i mnogo starih hitova. Radili smo na tome da bend bude uigran 100 posto, kao što je i uvek bilo u slucaju Divljih Jagoda. Pripremali smo se za turneju, ali je rat ipak došao u Bosnu, što je bilo nezaobilazno. Čak sam tada i govorio da rat neće zaobići Bosnu i da će to biti najgora stvar koja će se dogoditi, i dogodila se. Nisam bio nikakav prorok, nego jednostavno je logika nalagala da zemlja u kojoj žive i jedni, i drugi i treći ne može proći bez rata nikako. I ja sam praktično jedva pobegao u zadnjem momentu. Doživeo sam prve barikade. Jedna koleginica koja je klasična umetnica sa mužem je imala dogovoren odlazak u Rijeku, i ja sam se ukrcao sa njima i otišao kuci. Spasio sam sebe i svoju tadašnju bolju polovinu. Jednostavno smo morali pobeći, jer je rat počeo praktično već sledeći dan. Tada je i Zele otišao u Beograd iz Sarajeva, a Nasko i Zlatan su malo kasnije uspeli da dođu do Zagreba. Bend se tada zapravo preselio u Zagreb, međutim, sa Zeletom sam imao neke stvari o kojima ne bih pričao. Zbog neslaganja sa njim sam odlučio da više ne želim da budem u bendu i tako je naša saradnja prestala. Bend se tad praktično i raspao, jer više nije bilo poente da postoji. Nisu imali pevača, ali su malo i nastupali sa Džibonijem, čisto da se odrade neki koncerti, a onda je bend stao.
Period u kojem si se našao u bendu je bio vrlo nesrećan i težak za skoro sve ljude na ovim prostorima zbog rata koji je razdirao i uništavao sve pred sobom, pa čak i muziku. Osipalo se mnogo toga, a osipale su se i Jagode. Ti si čak posle izdavanja Magic Love albuma i napustio bend, pa si se posle godinu dana vratio, i tada ste otišli u Nemačku jer se ratu nije nazirao kraj. Tamo ste održali čuveni koncert u Štutgartu za koji mnogi fanovi smatraju da je jedan od najboljih u karijeri Jagoda. Kao gost se pojavio i Mladen Vojičić Tifa, a koncert je imao i televizijski prenos. Snimci sa tog koncerta i dalje kruže internetom i ljudi su jako impresionirani tim nastupom čak i danas posle 25 godina. Kakva je bila atmosfera u bendu povodom svega toga i kakve su bile reakcije publike, s obzirom na to da je među prisutnima sigurno bilo mnogo ljudi sa prostora bivše države koji su preživeli golgotu i nastanili se u Nemačkoj, a vi došli da im svirate ? Kako danas gledaš na taj koncert i kakva su ti sećanja u vezi njega?
Jagode su se preselile u Nemačku. Tamo Zele, Ćeha i Nasko neko vreme lelujali između prostora sviranja i nesviranja. Ja sam već bio u Nemačkoj, radio sam sa drugim bendovima i svoje neke projekte. Onda se desio Zeletov poziv da se opet priključim Jagodama, ali na jednom drugom nivou. Ne više na nivou Bosne, Hrvatske, Srbije, nego na nivou Nemačke. Nudio nam se taj Štutgart, i ja sam pristao, jer sam opet imao priliku da radim sa vrhunskim bendom, da se vratim u posao, jer više ni sam nisam znao šta bih uradio jer je situacija bila jako loša sa svih strana. Odsvirali smo koncert posle dve kratke probe, a nije ni bilo potrebe više, jer smo iskusni svi i znamo šta radimo. I koncert je prošao izuzetno. Mi smo bili bend koji je došao sa prostora zahvaćenog ratom, i cela pompa oko toga je nastala. Snimalo nas je mnogo kamera, mnogo raznih televizija je prenosilo, između ostalog i MTV. Krcato je bilo i publika je bila izuzetna, i mogu reći da je na nama bilo više ljudi nego na velikim imenima poput Rory Gallaghera i Gotthard. Mi smo onda nastavili da radimo zajedno, i ja sam stalno putovao na relaciji Rijeka-Štutgart. Nastupali smo i dalje, manje više kao neki gastarbajterski bend koji je nastupao po nekim našim klubovima. Stvar je funkcionisala, ali je to bilo nekakvo lagano tezgarenje. Nisu to bili koncerti kakve Jagode danas sviraju i kakve su svirali pre toga. Kao što sam i rekao, Štutgart je bio jedan top događaj. Ne bih baš rekao da je to najbolji koncert ikada, ali svakako jedan od velikih koncerata gde se pojavljuje jedan skroz nepoznat bend pod imenom Wild Strawberries i pomete kompletnu konkurenciju koja je tu svirala, uprkos sitnim pizdarijama sa kaišem na Zeletovoj gitari koja je i pala. Uglavnom, koncert je zapisan i ljudi ga i dan danas mogu pogledati i videti kako je tada bend uvek bio uigran i funkcionisao je apsolutno savršeno u bilo kojim uslovima.
Takođe si i član slovenačkog heavy metal benda Mary Rose sa kojim si nedavno objavio novi album Resničen svet, koji je od strane kritike i publike vrlo visoko ocenjen. Koncertno ste aktivni po Sloveniji, i to vrlo uspešno. Kakvi su dalji planovi?
Sa njima sam već 28 godina. Imamo tridesetogodišnjicu 2020. godine, jer oni su nastali 1989. a ja sam u bendu od 1992, toliko dugo da više ne znam ni broj. Ja to zovem svojim matičnim bendom, jer on to i jeste. Nedavno objavljen novi album je kritika prihvatila fenomenalno, publika još više. Koncerti su više nego dobro posećeni, uvek je puno i dajemo svoj maksimum. Imamo odličnu produkciju i izvrstan tim koji sa nama radi, i nastavljamo sa koncertnom promocijom. Nedavno smo imali odličan koncert u Ljubljani. Dalji planovi su da imamo turneju kada prođe ova situacija i karantin. S obzirom na to da Slovenija nije velika, ne možemo svaki grad da sviramo po 15 puta. Želimo da svaki koncert bude na visokom nivou, kao što su bili i do sad.
Sa Mary Rose si snimio i drugi album negde početkom devedesetih, ali on nikada nije objavljen. Šta se tačno desilo? Da li će on ikada ugledati svetlost dana?
Zatvorili smo se na mesec dana u vrhunski studio Ace Razbornika, studio Tivoli. Radili smo doslovno svaki dan, snimili vrhunski album, i onda je trebalo da ide u fazu miksa i izdavanja jako brzo nakon toga. I šta se dogodilo? Dogodilo se da je studio izgoreo. Studio se zapalio, postojao je nekakav kratki spoj koji se dogodio u struji. Otišlo je toliko materijala, mnogi albumi su bili nepovratno uništeni. Mislim da je i tada novi Buldožer izgoreo. Naš album se pronašao posle nekog vremena, neko ga je spasio. Ne znam ko ga je spasio, mislim da je čak i Aco Razbornik, vlasnik studija. Došao, video šta je ostalo i to potrpao u torbu, i tek kasnije shvatio da je spasio album Mary Rose. Mi smo taj album pre par godina dobili. Naravno, uz nekakvu novčanu razmenu, što je bilo nepotrebno jer smo ga već platili unapred. Tu je stvar bila malo na granici nerazuma i bahatosti sa njihove strane, ali dobili smo ga na ruke na trakama. Trake su spašene, u izvrsnom su stanju. Mi pošto smo otvorili svoj studio, trake imamo kod sebe i planiramo da lagano miksujemo album u toku 2020. godine i da ga izdamo kao nekakav bonus na obnovljenoj verziji prvog albuma na kojem ja nisam bio pevač. Trebao bi da izađe kao CD, pošto nikada nije izašao na CD-u nego samo na kaseti. A možda ćemo ga raditi i kao samostalno izdanje bez prvog, to još uvek nismo dogovorili, ali definitivno je u planu da izadje.
S obzirom na to da si počeo da se baviš rok muzikom u njeno zlatno vreme, koliko se razlikuju publika i muzičari tada i danas? Kakav je odnos između publike i muzičara bio tada, a kakav je danas, s obzirom na široku dostupnost svih informacija, pa i same muzike koja kako vreme prolazi kao da sve više gubi na vrednosti u očima ljudi?
Zlatno vreme? Šta je to zlatno vreme? Zlatno vreme je bilo, zlatno vreme je nekome sada, nekome će biti za 10 godina. Što se tiče razlike u publici i muzičarima, teško je reći, sve se promenilo. Žanrovi su se promenili. Sve što je nekada bilo mejnstrim, danas je alternativa. Sve što je bilo alternativa, danas je mejnstrim. Sve što je bilo pop, danas postaje cajka. Nemam pojma, vrlo je teško pričati o tome. Publika je uvek ok dok im neko ne ispere mozak i dolaze na koncert samo radi toga da budu u trendu i prate nešto što apsolutno ne kontaju, ali su tu. Tu je i druga publika koja prati ono što želi da sluša i tačno znaju zašto su došli. Muzičari koji su znali da sviraju znaju i danas, a muzičari koji se pojavljuju danas znaju biti toliko bolji od svih muzičara od pre, što ja pratim svakodnevno gledajući YouTube i te fenomelane mlade ljude koji sviraju tehnički fascinantno. I onda neko počne da priča kako tu nema duše. Pustimo mi dušu, brate mili. Ima tu ljudi koji imaju i dušu i znanje, tako da se tu baš i ne slažem. Muzičara ima, uvek će ih biti. Danas su fascinantno dobri na svojim instrumentima. Nekada su možda bili puno lošiji, ali su imali više duše, tako da ne bih pričao konkretno o tome, ali znam da ima jako puno muzičara koji se smatraju muzičarima i mnogo više rade nego mnogi koji su stvarno muzičari u svim segmentima, pa nikako ne uspevaju da dođu na neku zelenu granu. Odnos publike i muzičara tada je bio drugačiji definitivno. Puno više je publika davala muzičarima, a i muzičari su puno davali nazad svojoj publici. Informacije su dostupne, svi sve znaju. S obzirom da radim u Yamaha Music School, vidim koliko su nezainteresovani i koliko uopšte ne znaju ništa ni o čemu. Jako su uskog pogleda i nemaju širinu, tako da pokušavam da im otkrivam muziku. Mi smo nekada imali malo dostupnih informacija, ali smo znali mnogo više nego oni danas koji imaju informacije u sekundi, ali su nezainteresovani. I nažalost, to je sve veći problem, nezainteresovanost mladih ljudi da upoznaju dobre nove bendove, da traže kvalitetno. Radije idu linijom manjeg otpora gde prijatelj sluša cajku, i on ide da sluša cajku, i onda je gotov. Jednostavno nema svoje ja, prestaje da razmišlja svojom glavom i postaje upravo ono što cela civilizacija i postaje, ovca. Tako posmatram i muzičke ovce, i ovce u politici i uopšteno u životu.
Koji su tvoji dalji planovi?
Moji planovi su već rečeni kroz sva ova pitanja. Znači moj rad sa mojim bendom, koncertne aktivnosti i snimanje novih pesama, to je jedan plan. Drugi plan je rad sa Mary Rose, rad na novim pesmama, na novom albumu, miks drugog albuma koji je spašen iz požara, na koncertnoj promociji našeg trenutnog albuma, i uopšte bavljenje muzikom konstantno, svakodnevno kao što već radim 35 godina.
Šta imaš da poručiš čitaocima u Srbiji i u ostatku regiona?
Moja poruka svima koji se bave muzikom ili imaju želju da postanu muzičari je sledeća: da uvek nastojite da budete svoji, nemojte prodavati sebe i svoje ideale samo za pare, kao što znamo da danas stvari tako funkcionišu. Budite dovoljno uporni i izdržite sve što vam život pruža i što postavlja ispred vas kao neke prepreke, svi smo to prošli, ja više puta, jer samo tako na kraju čovek može da bude srećan jer i dalje radi to što želi da radi i nije frustriran sa onim zašto je morao ovo ili ono i da na kraju nema sreće u tome. Sve što radimo, radimo iz srca, s puno ljubavi, ne odustajmo od toga što radimo i nemojmo odustati od ciljeva koje smo postavili ispred sebe. Ja se tog motoa držim već 35 godina i mislim da je to jedino ispravno. I na kraju iza svakoga od nas kad nas više ne bude, ostaje ono vrednovanje kakav si čovek bio, šta si radio, da li to ima nekakvog kvaliteta i da li taj kvalitet može da traje. U principu je to najbitnije, sve ostalo po meni gubi onu draž i bitnost. Naravno, volite se, poštujte jedni druge. Šta god da radite, nemojte da radite zbog trendova, uvek budite svoji. Slušajte kvalitetnu muziku, istražujte kvalitetnu muziku. Ima je, ali dajte malo truda i otvorite svoje senzore za kvalitetnu muziku. Mislim da sam sve rekao. Hvala vam svima, hvala Mateji, vidimo se uskoro. Pozdrav!
