Vojislav Malešev (KILLO KILLO Banda): U teškim trenucima viknemo – IPAK BORBA!

U vremenu u kojem je kultura bačena u medijski ambis, gde su parade kiča i šunda jedino popularizovano i prodajno sredstvo današnjih medija, sve je manje prostora za alternativnu muziku. Ipak, i povrh ne tako pogodnih okolnosti za promovisanje autorskog materijala i umetničkog rada, postoje entuzijasti ljudi koji ne odstupaju od svog kursa. Killo Killo Banda je vrlo prikladan primer za tako nešto. Desetegodišnja doslednost samome sebi, svom žanru i ideji iznedrila je nekoliko izdanja i pregršt koncerata. Uskoro se bliži njihov koncert u Novom Sadu, te smo tim povodom smo razgovarali sa Vojislavom Maleševim, osnivačem i frontmenom ovog sastava.

img_0115-copy

Kako je počela priča zvana KILLO KILLO BANDA?

Priča je počela kao moja želja da okupim što više drugara, koji bi pritom bili vrsni muzičari, koji su u stanju da brzo uče nove stvari, dobro improvizuju i lako plivaju u reggae žanru, u kom sam ja, prethodno već i sam blago zaplivao i koji se pokazao kao meni idealna podloga za ispoljavanje emocija i podrška za moju samoprozvanu „poeziju”. S obzirom na to da sam gomilom takvih ljudi, možda i ne tako slučajno, i okružen, zaista nije bilo teško. Bilo je, a i sada je, na prvom mestu to da sviramo autorsku muziku i da pritom ostanemo iskreni, dosledni i beskrupulozno direktni, makar zauvek morali da surfujemo po samoj margini muzičke scene.

Bliži se koncert u Novom Sadu. Kakva su vaša iskustva sa novosadskom publikom i šta očekujete od ovog koncerta?

Očekujemo bezrezervnu podršku prijatelja, fanova i rodbine, jer ruku na srce, oni nas najčešće, i od samog starta, prate i poštuju i to uvek u meri koja je više nego dovoljna da nas održava u životu i motiviše da ih sve nekad, ponovo, obradujemo svojim pesmama i živim nastupima gde se nesebična razmena energije i ljubavi odvija u svom praiskonskom obliku. Netaknuto, neuprljano, putem muzike.

Nakon albuma pod nazivom Berba, usledila je Ipak Borba. Zašto ste se odlučili za takav naziv i postoji li konkretna priča koja se nalazi iza naziva vašeg trećeg albuma?

Ipak Borba je rezultat, da tako kažemo, savladane životne lekcije da nam ta Berba ipak neće doneti očekivane rezultate ukoliko malo ozbiljnije ne zasučemo rukave i objavimo rat kako svojim manama i životnim propustima, tako i spoljnim faktorima koji nas sputavaju da ne budemo prisutni u dušama većeg broja ljudi od dosadašnjeg. Apetiti rastu i rastu, a godine prolaze i prolaze…

Šta vas je inspirisalo prilikom kreiranja Ipak Borbe?

Kao i na prethodna dva aluma, većina pesama je vrlo dokumentarnog i autobiografskog karaktera. Inspiracija je, hvala Bogu, i dalje prisutna, samo ubrzani savremeni čovek-umetnik nije uvek spreman i otvoren da je kanališe kako bi dolikovalo. Konstantno preispitivanje i sučeljavanje sa samim sobom često ume da bude plodonosno. U nama su mnogi svetovi i mnoge tajne koje čekaju da budu otkrivene.

Koliko ste zadovoljni reakcijom publike na vaše poslednje izdanje?

Ono što stiže do naših ušiju, zasada su samo reči hvale. Mislim da ljudi počinju da nas shvataju sve ozbiljnije i da im je jasno da nismo došli samo da bi prošli…

Koju pesmu najviše volite da izvodite na koncertima?

To ume da varira. Zaista nemamo nekog favorita. Uglavnom se novije stvari sviraju sa više entuzijazma, ali desi se često da i nekoj staroj stvari „obučemo novi kaput“ i odsviramo je kao, sada već par godina zreliji i prekaljeniji, mangupi.

Šta je ono što vas je motivisalo da stvarate i svirate svo ovo vreme?

Mislim da je sama muzika najviše zaslužna za to. I dobri međuljudski odnosi u bendu. Putovanja i svirke su vrh ledenog brega. A kada čovek jednom iskusi čari turneje sa drugarima iz benda ili kada čuje publiku koja u glas peva većinu pesama uz bend – tu povratka više nema. Niti za to postoji zamena u realnom svetu.

Kakvi su vaši utisci sa Exit festivala?

Exit je, ove 2016, bio izuzetan trenutak u bendovskoj karijeri. Naime, koncertom na main stage-u organizatori su nam ukazali nasušno i preko potrebno poverenje i poštovanje, dok smo, sa druge strane, otkrili da možemo da se nosimo i sa svirkama na velikim binama i sa svim pritiscima koje one nose sa sobom. Nije da se hvalimo, ali činjenica je da je malo novosadskih bendova imalo čast da nastupa na toj bini. A svi dobro znate da je u svom „selu“ uvek bilo vrlo teško biti baja.

Kakvi su budući planovi grupe Killo Killo Banda?

Godine 2017. bend će proslaviti desetogodišnjicu svog postojanja i probati da odsvira rekordan broj svirki kako kod nas tako i u inostranstvu. Sa tri albuma iza sebe, spremni smo za ozbiljne poduhvate. Takođe, maštamo da prikupimo dovoljno sredstava i ideja za snimanje više spotova za pesme sa najnovijeg albuma, a za to nam je potrebna vanzemaljska istrajnost, požrtvovanost i strpljenje… ali u teškim trenucima setimo se samih sebe i viknemo – IPAK BORBA!!!

 

 

 

 

Ostavite komentar