Čest je slučaj da bendovi na putu ka onome što smatraju uspehom u potpunosti izgube svoj identitet i, što bi se reklo, lični pečat. Jedan od bendova s ove druge, manje komercijalne i koristoljubive, strane jeste Door Window Nine, s kojim sam imala priliku da povedem razgovor. Door Window Nine je beogradski heavy indie rock bend, koji su pre tri godine oformili gitarista i vokal Stefan Živković, bubnjarka Katarina Stevanović i basista Luka Vukićević. Na moja pitanja odgovarali su svi članovi benda.
Postoji li neka neobična priča iza nastanka imena benda?
Stefan: Ko će?
Kaća: Ti, ti si pisao tekst.
Stefan: Neobična priča je to što nismo ni imali ime benda, tri meseca smo postojali i još uvek nismo imali ime. Ja sam imao neke veoma inteligente ideje, od kojih je jedna bila Yellow Dwarf. Onda su mi rekli da su sva ta imena glupost. Napisao sam neku pesmu Door Window Nine i refren je išao ovako: It’s all fine ’cause door window nine. To je pesma koja je opisivala mene kako sedim u sobi i svaki put kad mi je nešto zeznuto, ja imam svoju sobu, vrata, prozor i devet, a devet zato što sam imao sat koji sam napravio i kome je kazaljka zablokirala na broju devet. Neko je onda, Kaća ili Luka, rekao da bi to bilo dobro ime za bend.
Kako biste opisali svoju muziku onima koji nisu imali priliku da je čuju?
Teško je okarakterisati bilo koji autorski bend. Mnogi su nas poredili sa bendovima Nirvana, Smashing Pumpkins, Pearl Jam, itd… Međutim, mi smo se okarakterisali kao heavy indie rock.
Šta je poslužilo kao inspiracija za vaše tekstove?
Svakodnevni život običnog građanina planete Zemlje, svakodnevne iskrene borbe koje čovek može da ima u društvu i izolacija u smislu kada mnogo dugo sediš sa instrumentom, potpuno izgubiš osećaj za vreme i prostor, ne znaš gde si i onda pokušavaš u svakom momentu da nađeš način da opišeš taj momenat. Niko se ne bavi našim tekstovima još uvek, ali dobro, to je normalno, ni mi u bendu se ne bavimo njima toliko (smeh), ali ti tekstovi ipak imaju neke poruke. Svaka od tih poruka je motivaciona, ali ujedno i pokušaj da se opiše realnost na neki čudan način.
Naša publika često upućuje negativne kritike na račun bendova koji ne pevaju na srpskom. Vi ste u jednom od prethodnih intervjua istakli da ste vi Srbi iz Beograda koji samo pevaju na engleskom jeziku. Zašto ste se baš odlučili za engleski?
Prirodno nam je došlo da radimo na engleskom, a ne zato što je to kul. Jednostavno više leži našim pesmama. Razumemo ljude koji govore da treba da postoje bendovi koji pevaju na srpskom, ali opet treba dati slobodu ljudima da budu šta žele da budu. Uopšte nije bitno koji je jezik u pitanju. Mislimo da im ne bi bio problem da pevamo na mandarinskom, ali pošto pevamo na engleskom, to je onda problem.
Kada biste mogli da izaberete jedan bend ili izvođača, aktivnog ili ne, s kojim biste delili scenu, ko bi to bio?
Luka: MEJDENI!
Stefan: Izrazio sam želju da radim s Repetitorom i sa tako nekim ludačkim bendovima, na primer Vrane kamene. Od poznatijih Partibrejkersi i Artan Lili. Od stranih Oasis možda.
Kaća: Muse.
Koliko je jaka domaća alternativna scena?
Jaka je onoliko koliko se držimo zajedno, ali ljudi se ne drže zajedno. Rasparčani smo na mnogo sitnih delića i to ne može da bude neki jak kolektiv.
Za sada imate objavljena dva singla i demo snimke na YouTube-u. Da li možemo da očekujemo album prvenac u skorijoj budućnosti?
Nadamo se da će biti početkom septembra.
Koja su vaša omiljena mesta za svirke i gde naši čitaoci mogu najčešće da vas vide?
Mesto gde smo najviše svirali jeste čuveni Kuglaš, koji nam je ujedno i najdraže mesto. Pored Kuglaša volimo i Elektropionir i Kvaku 22. Naravno, i ostala mesta su nam draga, ali ova su nam najdraža.
Imate li neke nastupe planirane za ovo leto?
Trenutno imamo u planu Munzik fest u Zemunu 21. jula.
