Vojvoda Čudni govori

Svet je oduvek bio šaren, ali je, svudeći po svemu, najšareniji postao početkom novog milenijuma. Nekako se najveći Diznilend u celoj toj priči zadesio u muzici, koja je naprasno postala zemlja čuda, gde se svaki njen segment sprda sa zdravom logikom. Sinoć smo imali prilike da po prvi put u našoj zemlji gledamo Kanađane koji su u metalu bili čudni pre nego što je to bilo kul i to bez vređanja zdravog razuma i suštine umetnosti.

Dužnost da zagreje publiku je pripala nemačkom sludge metal bendu Eart Ship. Prostor je bio solidno popunjen, što je neuobičajeno za predgrupe, pogotovo ako su nepoznate. Vrlo često se zapitam po kojoj logici biraju predgrupe danas, jer  se uglavnom kao predgrupa pojavi neki dosadan bend koji je u najboljem slučaju prosek i to samo zbog monotonije, koja je tu jer je sve nekako standard. Ne nudi se zapravo ništa. Ni energija, ni scenski nastup, bukvalno ništa. Ovo je jedan od tih bendova. Sami po sebi nisu bili loši, ali jednostavno su nedovoljno dobri i zato ne pripadaju ovom događaju. Za zaborav, odmah posle svirke.

DSC_2032

Posle njih su na binu izašle legende iz dima i odmah je krenulo bacanje koski i slično, a sve to tako iskreno i ljudski. Svoj nastup su otvorili kultnom Killing Technology, koja je od samog starta propaćena ovacijama i horskim pevanjem. Posle nje je usledila Post Society, nova pesma sa istoimenog EP-a. Zvuk ih nije poslužio, a bilo je i tehničkih problema sa gitarom. To ih nikako nije omelo u nameri da isporuče vrhunske izvedbe sa puno energije. Ređali su se stari hitovi poput Chaosmongers, The Unknown Knows, Overreaction, Ravenous Medicine, The Prow i svi su pevani horski svaku reč, uz po koju šutku, koliko je to bilo moguće, jer je klub Doma omladine bila krcata do te mere da niko nije mogao da se pomeri, a to je svakako najlepši prizor koji se može videti danas, kada opada interesovanje za rokenrol.

Stvar koja je posebno impresivna je to što su članovi benda u svojim pedesetim godinama, a imaju energiju koje bi se dvadesetogodišnjaci postideli kad bi videli svojim očima. Mala im bina, ali ih to ne sprečava da trče i skaču kao da ne postoji sutra. Iako energija godinama slabi, kod bubnjara Michaela Langevina Awaya to očigledno nije slučaj, jer je njegov intenzitet sviranja ostao isti od prve do poslednje pesme. Pevač Snake je sve vreme bio zbunjen jačinom ovacija publike i u više navrata nije znao kako da reaguje i šta da kaže između pesama, pa tako i nije pričao preterano. Između svake pesme je cela sala skandirala ime benda, a pred kraj svirke je skandirano i ime Piggya, nikad prežaljenog bivšeg gitariste koji je umro 2005. godine, a lica članova benda su se momentalno razvukla u osmehe. Daniel Mongrain Chewy, gitarista koji je nasledio Piggya je dokazao da je dostojan tog mesta. Iako ima svoj stil i svoj šarm, uklopio se perfektno u bend i odaje utisak kao da je sa njima od prvog dana.

DSC_2125

Formalni kraj set liste je završen pesmom koja nosi ime benda, posle koje su Chewy i basista Rocky spustili svoje instrumente na pojačala koja pre toga nisu utišali i sišli sa bine ostavivši mikrofonije oba instrumenta, koje su se sjedinile i formirale neko čudno sazvučje, koje je bilo vrlo prijatno. Naravno, prepoznajemo da je ovo fora pokupljena od Motorheada. Posle poziva na bis, bend se vratio i odsvirao obradu Silver Machine benda Hawkwind, bivšeg benda Lemmya Kilmistera, i time mu odali počast.

Sudeći po svemu, ovo je koncert koji će dugo ostati upamćen. Još jednom smo imali prilike da vidimo bend koji je sposoban da na isto mesto okupi pankere, trešere i progere, i da svi dišu kao jedan. Još jednom je dokazano da se može biti prirodno talentovan, inteligentan i čudan, a da to bude sasvim prirodno, bez ikakvog forsiranja i snobizma. Ili jesi, ili nisi.

Ostavite komentar