Trophy Jump i 5 Minuta Slave: Zagreb & Novi Sad united

Dobro veče, je l’ znate možda gde su otišli ovi momci što su malo pre ušli? Levo? A… Samo levo i može… Okej, hvala. I da, je l’ bih mogla čašu vode da dobijem? Hvala puno!

Dom B-612. Devet sati. Otvaram jedina vrata koja je moguće otvoriti, da, baš ona levo. Zbunjena, prvi put sam ovde, a ovi moji su već ušli. Levo…
Upaljeno svetlo, prostorija veličine, pa, naše učionice. Možda malo manja. U donjem levom uglu smešteni su instrumenti i nekoliko flaša. Članovi PMS-a se pripremaju za nastup na bini koja je dignuta jedan stepenik od standardnog poda. Ovo već dobro zvuči… Po zidovima fotografije, mape na kojima je vidno obeležen Novi Sadista i tekstovi o pravima i životu radnika. Bajs prislonjen na zid, a o tome će biti reči negde pri dnu teksta. S plafona visi beba. Lutka, dobro je. Odmah do vrata mali dvosed i stočić, pored stočića pano i na njemu fotke izrađene polaroidom, na njima dešavanja iz ove prostorije…
Vratimo se na dvosed. Na njemu pobacane stvari, a među stvarima dve pospane glave. Otvara oči. Smešak Ivan, drago mi je. Kasnije, kad sam se po drugi put upoznala sa njim saznala sam da je on bubnjar benda, a predstavio mi je i ostale članove: onaj debeli, onaj bijeli i onaj sa zamotuljkom. Trophy jump.
Tonska PMS-a privedena je kraju. Svi napuštaju lokal, a ja se dogovaram sa Vidom oko intervjuisanja, što nam je u planu već mesec-dva. Dogovor je da ispitujem Vida (vokal) i Peru (bubnjevi), što se Ivana i Milana tiče, joj oni su ti smotani, najbolje bi bilo da nisu ni prisutni. Dakle, momci su spremni, preostaje samo da smislim pitanja.

Trophy jump su aktivni oko 3-4 godine i važe za predstavnike JeboTon ansambla, u kojem se svaki od predstavnika, odnosno članova, bavi različitim muzičkim žanrom. Za njih se vezuje pank. Retko dobar pank. Verujte mi, ovi momci razvaljuju! U ovakvom opusu tonova šutkama i skakanju ne bi bilo kraja, i verujem da to i jeste tako u rodnom im Zagrebu ili ostalim gradovima gde su publici poznati. Ovde, priznajemo, retko ko je i čuo za njih. Po sredi je dakle, ili grčevita borba za svaku priču, ili su toliko puta izverzirani. pa stvore takav utisak i kada se ne trude nešto naročito. Ne poznajem ih, ali gotovo sam sigurna da je u pitanju ovo prvo.
Osim vidljivog talenta, ispraksiranih i dobro uvežbanih numera, ove momke krasi i ogroman entuzijazam i intenzivna pozitivna energija. Sve i da ne slušate pank, došli biste na svirku zbog dobrog osećaja tokom i nakon nje, zbog energije koju prenose i zbog tih osmeha preko celog lica – Bože, kako su dragi! Ko kaže da pankeri nužno moraju biti nadrkani, nasilni i besni?!
Zvuk koji podseća na NOFX, Lagwagon, Pennywise, Blink-182,… izaziva nostalgiju i vraća u život. Vrlo često je publika ta koja određuje ponašanje i trud benda, međutim ovaj put nije bilo tako. Momci su pokidali verujem isto tako, kako bi pokidali i da nas je bilo desetak puta više, a smatram da je trebalo da nas bude… Obraćam se vama koji niste došli, mnogo toga ste propustili. Retko dobra svirka, bez tehničkih ili bilo kakvih problema, bez traga negativne energije… Retko dobar pank. Čak je i atmosfera u publici bila prilično dobra s obzirom da ne znamo pesme, jedva razumemo tekstove, a i ima nas svega 30. Brojala sam.
Kažem dobra atmosfera, no tu ne mislim na atmosferu kakva se na ovakvim dešavanjima očekuje, ne, ništa se nije dešavalo osim Vida koji je prošetao prostrijom i podelio PMS nalepnice, ali svi deluju zadovoljno. Bend je odsvirao i dve neplanirane pesme, za kraj instrumental, pozdravljanje sa nama i silazak sa bine. Duše. Oni koji ih znaju samo kao obične ljude, a ne kao muzičare nikad ne bi mogli ni da pretpostave da kad su zajedno zvuče tako strašno, strasno i jezivo dobro.

IMG_1142_edited

Počeli su odmah posle nas, nije bilo pauze, evo samo da se sredimo i dolazimo, ne brini!
Da, 5 minuta slave su nakon samo nakon 5 minuta potrebnih za nameštanje započeli sa svojom Reklamom. Ljudi je nešto manje, ali i oni razbijaju nezavisno od brojčanog stanja publike. Njihov repertoar čine autorske pesme sa albuma prvenca, nove pesme koje će se naći na sledećem albumu, kao na primer pesma Friendzone i nekoliko obrada uglavnom Ateista i KUD Idijota. Milan je pesma na kojoj je obavezna šutka pa makar u njoj bilo svega šestoro ljudi, tokom Blažine Nema problema svi skaču i Vinona voli ska, pa da…, a Ali nije to još gotovo otpevali su zajedno sa Trophy Jumpom. Iako je mali broj prisutnih, ipak su to pretežno oni koji su upoznati sa radom PMS-a, pa smo svakako duše ispustili igrajući. Najlepša atmosfera bila je na Minijaturi koju smo horski otpevali, no sve vreme su svi bili dobro raspoloženi i nasmejani. Za celokupno raspoloženje krivi su Vid i Pera i njihove forice i zajebancije na svaku moguću temu – pa ipak su oni pre svega dobronamerni provokatori svega što postoji. Nisu ostali dužni čak ni svom basisti. Pa ja lepo kažem Milane, sad sviramo o tebi, znači Milana, a on kreće sa Štrikanjem od Ateista, strašno…
Nakon zajedničkog izvođenja Vina noći usledio je improvizovani rimejk Sunčanog dana, koji je takođe otpevan horski u obliku Trophy Jump nam dolazi iz Zagrebaaa, Trophy Jump, Trophy Jump… zatim slikanje, sabiranje utisaka i priča sa Zagrepčanima, pitanja do kad su tu, kad i kako se vraćaju…, i je l’ ste ovde kolima? -Jok, Jovane, bajsom ovim ovde što je naslonjen na zid su došli, a njime se i vraćaju. Stvarno me je sramota nekad… Vid je nastavio u svom tonu provokatora, a ja primećujem da je samo Ivan, bubnjar, ostao na drugoj strani prostorije da sakuplja instrumente i čisti za njima.
-Nije u redu da ga ostavljate samog tamo da sređuje, ‘ajde da mu pomognemo.
-Mani ga, bubnjar. Pa oni za to i služe. Bubnjari su ti najbolji prijatelji muzičara.

IMG_1372_edited

Prostor na ovoj strani dopušta mi da kažem samo još ovo: publika je, kod ovakvih bendova koji se sami trude za svoj uspeh, odlučujući faktor u pitanju ko će da živi, a ko će da nestane. I zato dođite. Nije cimanje, ne košta mnogo, ne gubite ništa, a možete steći gomilu prijatelja i značajnih poznanstva. Podržite lokalne bendove, podržite i one koji to nisu. Makar im dajte šansu, pa ako vam se ne svidi jebiga, bar ste probali. Vida i kompaniju znate sa Trgića, kako da ne dođete da vidite šta umeju? Što se Trophy Jumpa tiče, u redu, niko nije znao ko je to ali zato sledeći put broj prisutnih mora da bude veći. Doći će nam opet, obećali su!
I javite se i vi kad ste u Zagrebu!

 

Ostavite komentar