Po kratkom postupku u Zrenjaninu: Nije kraj

-Ma, ne znam. Nismo se dugo videli, pa mi se ide napolje sa tobom, ali ono, ne ide mi se baš na svirku. Ne znam taj bend…
-Pa je l’ si poslušao ono što sam ti poslala?
-Ma nisam, mrzi me.
(…)
-Slušaj, ako odem sa ovakvim licem na svirku svi će gledati ili u mene, zbog nosa, ili u nju, zbog…
-Pa, više će u nju.

Uglavnom se prilikom formulisanja uvoda u tekst ograničim na navođenje jednog razgovora koji se desio neposredno pre svirke, zarad slikovitijeg opisa i približavanja situacije. Ovaj put navodim oba kratka razgovora subotnje večeri, prvi jer predstavlja paradigmu današnjice, a drugi jer mi izuzetno laska. Svi smo mi ponekad anđeli. Svi smo mi ponekad narcisoidni.
Subota je uveče. Neko se vratio iz Rumunije, nekome je slomljen nos, neki obećavaju da će doći na svirku, a posle devet uveče im se gubi svaki trag. Neko mi saopštava šta sve zna o meni, a tek večeras ima priliku i da me zvanično upozna. Pomalo jezivo.

Pozvala sam oko desetak ljudi u Mamurno Magare, a odgovor koji sam dobila poklapao se sa onim koji sam i očekivala: nikome ne pada na pamet da napusti udobnu sobu ili klošarenje u parku i da se iscima za 100 dinara ako nije reč o velikom i priznatom imenu. Doduše, često ni tad ne žele da dođu, jer sa komercijalizacijom benda raste i cena karte, pa, Bože moj, ko će to sve da isfinansira. A za ‘ksnu se ima, najčešće od roditelja, naravno.
Zrenjanin je uglavnom miran, a i kad treba da se održi svirka, najveća je verovatnoća da ja baš taj dan nisam ovde. Isto je bilo i prvog decembra, kada su Po kratkom postupku ovde promovisali novi album Slika i neprilika. Kako nisam mogla da prežalim što tada nisam mogla da prisustvujem svirci, uspela sam da se organizujem tako da ovaj vikend ostanem u gradu, ali očito me nešto neće… Propustila sam najvažniji deo svirke, deo kada sastav svira autorske pesme i kada su svi puni energije. Uleteli smo u pab u trenutku sviranja obrade Dalekog puta, i odmah nakon što sam prišla stolu pokušala sam pogledom da se izvinim članovima što, iako sam napomenula da ću doći na sam početak, nisam uspela to da izvedem. Čujem kroz šum Filipa kako saopštava da je mislio da se svirci bliži kraj, ali kako će sada morati da nastave jer imaju nove goste. Hm, pa ako ništa, bar smo produžili trajanje svirke. A s obzirom da nam je Filip od nedavno sugrađanin, ne sumnjam da će sastav u što skorije vreme svirati ponovo. Tada stvarno ništa neću propustiti. Dobro, možda prvu pesmu, prve dve…, verovatno ću kasniti.
Po prvi put uživo slušam ovaj sastav i ne mogu da verujem kako iz tako sitnog bića izlazi tako koherentan i jak glas. Naježila sam se. PKP se definitivno penje među moje omiljene bendove, a ima tendenciju da se nađe i na samom vrhu te liste.
Na zrenjaninskim svirkama srećem mahom iste ljude, čak im je i pozicija u prostoru najčešće nepromenjena. Ove večeri to nije slučaj. Nekoliko njih otišlo je u Beograd da isprati svirku sugrađana Drink Or Die, a meni su poznati samo ljudi sa kojima delim sto. I to jedva. Distanca između ljudi nestaje kada dolazi do horskog izvođenja pesama Ja sjećam se, Kako bih voleo da si tu/Anja volim te, Ace of Spades i nekoliko pesama Ritma nereda. Ista atmosfera vladala je tokom izvođenja pesme Ne mogu da pobegnem, koja je, Filipovim rečima, svojevrsni omaž Džukelama, i povodom koje je Leo izjavio da mu je apsolutno zadovoljstvo da neko uradi tako nešto. Ipak, nismo prisustvovali samo obradama. Nekoliko trenutaka nakon što sam pomislila da ću morati da ih zamolim da sviraju Ne žalim, oči su mi se napunile suzama, kao i svaki put kad je čujem. Ovaj put je doživljavam nešto intenzivnije i ostajem da posmatram njeno izvođenje kao začarana. Momci su ostali agilni do samog krajam a pored Ne žalim, od kad sam bila prisutna svirali su i Uzalud tražim reči sa EP-a pod imenom Sve po spisku, zatim Ulepšaj mi dan, pesmu sa kojom sam otpočela upoznavanje sa stvaralaštvom benda, a sa novog albuma sam uspela da čujem Odjeb i Tišinu, nakon čega mi se stih u jutrima je sva istina vrteo po glavi celo veče. Što se Odjeba tiče, ne bih da gunđam i da nešto zameram, ali stvarno mi je nedostajao Dušan sa trubom.
Filip je tokom, a i nakon svirke delovao ljuto. Provukao je u gužvi jednu nedovršenu kritiku Mi smo počeli, a vi…, a ja nisam znala kako da mu dam do znanja da mi je stvarno žao. Izgrlili smo se (zahvaljujem za palice!), on nam nudi prevoz kući i to ublažuje njegov ton, ali iako je sada već jako prijatan, odbili smo ga. Ja živim na 5 minuta odavde, a momci za kuću ne znaju. Dobro, tako je samo subotom uveče.

IMG_2634-(Copy) (Copy)

Kako bismo izbegli ona odugovlačenja nakon svirke, onaj koji zna mnogo o svima, a o kome se ili ne zna ništa ili jako malo, ponudio se da me isprati do kuće. Počastvovana, u tih nekoliko minuta postala sam jedna od malog broja onih koji znaju bar nešto o ovoj hodajućoj misteriji.
Oni od kojih smo pobegli stvorili su se ispred nas.
Ponovo sam kasnila u dom.

Ostavite komentar