Koncert francuskih tehnical death bogova u Budimpešti

Po prvi put sam se obreo na put u inostranstvo da bih prisustvovao koncertu. Put me je odveo u Budimpeštu, do mesta koje nosi naziv Barba Negra Track, odmah uz jedan od brojnih gradskih mostova na kome je trebalo, nakon imena poput Anthraxa i Mastodona, da nastupi i francuska technical death mašinerija Gojira. Iako sam za bend odavno čuo, počeo sam da se interesujem za njihov rad nakon čitanja kolumne jednog stranog portala, u kome je bio detaljno opisan razvoj njihovog specifičnog zvuka, kao i atmosfera sa nastupa uživo. Pustio sam debi album, Terra Incognita i dok su se izdanja nabijena neopisivom količinom mračne, eksplozivne energije, ređala jedna za drugim, zacrtao sam sebi da na koncert Gojire moram otići jednog dana.

Taj dan je konačno svanuo, 5. jula ove godine. Nažalost, voljom organizatora moj kolega i ja ostali uskraćeni za akreditaciju, pa sam morao da idem na koncert o svom trošku u iznosu od dvadesetak evra za ulaznicu, kao i dodatnih 35 za organizovani prevoz. Ove cifre navodim čisto informativno, u slučaju da se neko ima sličan poduhvat u planu.

Barba Negra je u suštini jedan plato pretvoren u koncertno mesto, sa garderobom, u koju je ostavljanje stvari bilo obavezno i naplaćivalo se 200 forinti, barom, tezgom sa merchom i kapacitetom od nekoliko hiljada mesta. Koncert je počeo dosta rano, vrata su bila otvorena u 6, a nastup predgrupe je bio zakazan već u 7. U pitanju je Omega Diatribe, lokalna petorka koja kombinuje groove elemente sa poliritmičnim kombinacijama, upakovana u ruho ekstremnog metala, spuštenog štima i vokalima koji su me asocirali na pojedine deathcore izvođače. Iako nisam neki ljubitelj ovog stila, nastup je bio na visokom tehničkom nivou, a ni energija na bini nije izostajala.

Baš zato što mi nije toliko blisko, verovatno bih vrlo brzo zaboravio na bend da nije bilo fizičkog izgleda vokaliste, koji je bio, blago rečeno, jeziv i razlikovao se od svega što sam imao prilike da vidim u životu. Bend započinje nastup, a na bini se sa mikrofonom pojavljuje momak u srednjim dvadesetim, ruku istetoviranih do te mere da su bile skoro potpuno crne, a na grudima, celom vratu, i probušenom obrazu šare i hirurški zahvati kozmetičke prirode, koji podsećaju na nešto što bi se našlo na koži vanzemaljskog bića iz najmračnijih filmskih ostvarenja. Kad sam potražio bend na internetu, saznao sam da njihov celokupan rad na tako nešto upravo i cilja. Na sve to, kao šlag na tortu, imao je potpuno crne beonjače sa zelenim zenicama. Nakon seta od sat vremena, natprirodna pojava kakva je Omega Diatribe se povukla sa bine, i tehničari u obeležjima hedlajnera su počeli da pripremaju binu za spektakl.

Pre nego što je sam koncert počeo, već se osećao naboj energije nastao u iščekivanju onoga što sledi. Tokom vršenja poslednjih testova ozvučenja, kao i osvetljenja i dimnih mašina, čist i prodoran zvuk je jasno davao do znanja šta nas zapravo čeka. Sat polako otkucava pola 9 i bend se pojavljuje na sceni uz skandiranje publike. Prvi taktovi prve pesme izazivaju sinhrono bacanje glava više stotina ljudi, a već na drugoj kreću velike šutke koje ne prestaju posle pola pesme, kako često biva, već ispoštuju svaki deo pogodan za njih. Nakon te, Joe i zvanično pozdravlja okupljene i započinje prvu kidačinu večeri, sa poslednjeg albuma dobro poznatu Silveru. Od samog početka haos postaje intenzivniji, a pred kraj pesme se i jedan momak, očigledno došao negde spolja, našao na rukama publike. Ređaju se druge novije pesme poput Stranded i Shooting Star, kao i neke starije stvari. Među njima i čuvena Flying Whales, tokom čijeg intra je bend tražio od publike circle pit, a ona se već bila podelila u dva dela i ostavila čistinu na sredini, iščekujući početak strofe.

Veliki doprinos kompletnoj atmosferi daju vizuelni efekti, u vidu pažljivo postavljenih i isprogramiranih reflektora, kao i dimnih mašina koji u sekund prate određene delove pesama i daju još jedan sloj celom haosu. Na to i video bim sa snimcima koji prate svaku odsviranu numeru na svoj način. Između pesama, stariji Duplantije poziva na zanemarivanje prošlosti i budućnosti i uživanje u sadašnjem trenutku, kao i poruke u vezi sa očuvanjm životne sredine, po kojima je bend poznat. Tokom jedne pesme, braća se menjanju na mestu gitare i bubnjeva, gde Zli Mario pokazuje svoje vokalne sposobnosti, koje, iako malo sirove, nisu za zanemariti.

19866497_882723555199059_1437310916_n

Voleo bih i da spomenem publiku, čije me je ophođenje na koncertu prijatno iznenadilo. Ljudi se drage volje pomeraju čim vide da neko treba da prođe kroz masu i, generalno, iskazuju mnogo više brige za ostale posetioce koncerta, nego što je to slučaj kod nas. Koliko god bila žestoka šutka, uvek se nađe vremena da se neko podigne ili izvuče, ako se vidi ne želi da bude tu, i kad se neko popne na ruke, drže ga tamo do kraja pesme, kako znaju i umeju. Neumorni, konstantno traže još.

Kako sunce zalazi, počinju da se ređaju mračnije numere, među njima najčuvenija L’Enfant Sauvage, tokom koje tehničko izvođenje i vizuelni doživljaj dolaze do vrhunca. U par navrata nisam mogao, a da samo ne stanem i posmatram događanje na bini. Gojira zvuči zrelo, uvežbano, istančano i ogromno. Zaista ne znam kako bih drugačije mogao da opišem.

Bend je bio pozvan i na bis, tokom kog je publika u Budimpešti bila počašćena solažom na bubnju odsviranom preciznošću džezera, zatim obradom pesme War For Teritorry od Sepulture. Konačno, posle slikanja sa tih nekoliko hiljada okupljenih i deljenja trzalica, set listi i mnogobrojnih palica, negde oko 10 sati uveče bend se zaista povukao sa bine.

Odlazak na ovaj koncert, iskreno, smatram jednim od najboljih odluka u životu, a Gojiru nečim najboljim što moderan metal može da ponudi. Dinamično, ubitačno, miljama daleko od svakog oblika kiča, sa poetičnim tekstovima koji nose neki dublji smisao. Iako ne volim preterane superlative, personifikacije i svemirska poređenja u svrhu izražavanja nečije naklonosti prema muzičkoj grupi, moraću da se ogrešim o to izjavim sledeće: Kada je dupla pedala u pesmi Art Of Dying došla do vrhunca, na video bimu bila bela pozadina, ispred koje su se kroz dim i trepereća svetla videle samo siluete Labadija, Andreua i braće Duplantije, pomislio sam: ovo nisu ljudi, ovo su bogovi.

Ostavite komentar