Crvena boja doom-a – Paradise Lost u Beogradu

Nakon nešto više od govinu dana, poznati britanski doom sastav Paradise Lost vratio se na teritoriju Srbije. Godine 2016. nastupali su na Explosive Stage-u EXIT festivala, gde su jedini uspeli da napune prostor ove bine, dok su se sada vratili da održe samostalni koncert u okviru turneje na kojoj promovišu novoobjavljeni album inspirisan grčkom mitologijom i mračniji nego ikad, pod nazivom Medusa.

Veče je otvorio portugalski ambiental sastav Sinistro, čijeg sam nastupa uhvatila samo kraj, ali utisci ljudi koji su ih slušali i gledali bio je poprilično usaglašen – nastup je bio poprilično statičan, sve do momenta u kojem je pevačica prikazala dalekovipe pokreta, nego što se od nje očekivalo. Da li je to običaj, ili ju je samo poneo momenat, ostaće tajna.

IMG_6011-(Copy) (Copy)

Drugi bend ove večeri bio je američki doom sastav Pallbearer. Primetila sam da su određeni ljudi u publici bili nezadovoljni nastupom ovog sastava, ali ono što, nakon prvog slušanja, mogu da kažem je da mi zvuk ovog sastava izuzetno prija. Izuzetno duge doom pesme dubokih tonova, kod kojih zvuk bas gitare dominira je nešto što se uklapa u moje preferencije. Međutim, nakon deset do petnaest minuta provere mikrofona pre početka nastupa, očekivala sam, s pravom, rekla bih, da bubanj ne bude glasniji od vokala i da mogu, bez naprezanja da čujem vokale. Nakon nekoliko pesama situacija se popravila, ali, s obzirom na to da jednu pesmu ovog benda slušate preko deset minuta, prošlo je mnogo vremena. Broj ljudi u publici tokom nastupa ovog benda bio je solidan, ali bilo je očiglednije da je bend daleko energičniji od svoje publike.

IMG_6185-(Copy) (Copy)

Nakon pauze od nešto više od pola sata, sala je bila puna, a izlaskom članova sastava Paradise Lost na binu i prvim tonovima pesme Gods Of Ancient konačno je zavladala prava koncertna atmosfera. Osvetljenje na bini, iako pakao za fotografe, veoma je doprinelo kompletnoj atmosferi. Crvenilo se širilo ka publici, dok je Nick stajao u polusenci, a njegov glas iz zvučnika opijao prisutne. Iako je u pitanju promocija albuma, bend je veoma dobro napravio balans između starih i novih pesama, kao i hiprotišuće sporih i onih dinamičnijih. Prvi momenat u kojem je publika horski ispratila bend usledio je već nakon četiri pesme, kada se Amerikanom orila pesma One Second. Nakon toga, publika je bila u prilici da čuje naslovnu pesmu albuma, Medusa, a za njom se publika ponogo uključila svojim glasovima tokom pesama Blood And Chaos, As I DieFaith Divides Us – Death Unites Us. Bend je bio hladan, odmeren i sa publikom je komunicirao u svega nekoliko puta, ali to je stav koji se uz njihov zvuk savršeno uklapa i nikako ga ne treba posmatrati kao falinku. Nakon trinaest pesama, Paradise Lost napuštaju  binu, a publika nema nameru da se okrene i ode, te ih pozivaju na bis. Bend se vraća i poklanja publici još dve pesme – No Hope In Sight i pesmu sa novom albuma, The Longest Winter. U momentu kada je preostalo da čujemo melodični uvod pesme Say Just Words, bend počinje da svira The Last Time. Moram da priznam da je za mene to bilo veliko razočaranje. Nisam mogla da zamislim koncert ovog sastava bez pesme Say Just Words, a upravo sam to dobila. Daleko od toga da mi je to uništilo kompletan utisak, ali moram da priznam da je ostavilo gorak ukus ustima.

IMG_6273-(Copy) (Copy)

Kako tehnički, tako i muzički deo ovog događaja bio je savršeno odrađen i priznajem da je ovo bilo veče za pamćenje. Uvek je neverovatno uživati u pesmama benda čiji rad pratiš i poštuješ, pogotovo kada su neke od tih pesama tvoje godište ili starije od tebe. Videti i čuti Paradise Lost uživo bilo je neverovatno, a nadam se da će biti prilike da ih domaća publika uskoro ponovo čuje.

Ostavite komentar