Blokstok festival: Rok se tradicionalno vratio u blok

U subotu, 15. juna, održan je tradicionalni Blokstok festival u Novom Sadu. Lokacija je ostala nepromenjena, pa je Železnički park ponovo bio središte odlične muzike i paklene atmosfere. Naravno, i ulaz je ostao besplatan.

Festival je kao i svake godine otvorio neafirmisani bend. Ove godine tu čast je imao bend Nemi pesnik, pojavili su se na bini oko 18 časova dok je publika polako pristizala. Imala sam priliku da ih slušam za Novosadski uranak u Limanskom parku, moram priznati da tad i nisam nešto bila oduševljena njihovom pojavom. Na Blokstoku je bila totalno druga priča, da li je bilo do atmosfere ili same koncentracije benda, ne znam, ali su mnogo bolje zvučali. Njihovi tekstovi govore o svakodnevnici i borbi za ljubav. Muzika je lagana i vidi se kvalitet u momcima. Jedina zamerka je što vokal dosta nerazgovetno izgovara reči, čak i kad najavi pesmu nismo sigurni šta je rekao, ali kad se načule uši može i da se razume nešto. Među mojim favoritima su pesme Okeani rozea i Posekotina, po reakcijama ljudi na ove pesme, verujem da mnogi dele moje mišljenje. Sigurna sam da će ovaj simpatični četverac, daljim radom i trudom postići mnogo i izgraditi karijeru.

Drugi po redu, od 18 časova i 40 minuta, bili su Usamljeni jahači. Iskreno, nikad nisam čula za njih, ali primetila sam da su dosta popularni među bajkerima. Svirali su razne obrade, ali moj favorit je obrada pesme L.A. Woman od Dorsa. Moj svaki pogled ka bini je bio upućen gitaristi. Čovek je toliko izdominirao, kako sviranjem, tako i ponašanjem na bini. Mislim da bi bez njega bend bio jedan od prosečnih, ali im on daje neki poseban šmek. Svi koji su bili do tad sa strane bine, došli su da ih čuju i zaista su započeli dobru atmosferu.

Kad sam videla da je pola osam, odmah sam krenula da trčim ka bini. Nisam bila jedina, nismo želeli ni sekund da propustimo jer na binu izlaze ladovački pankeri, Cepeni ćunci. S obzirom na to da je basista dobio sina, bend je svirao u oslabljenom sastavu. Doduše, između skoro svake pesme se spominjao Nesta koji je dobio sina, pa smo imali utisak kao da je bio sa nama. Prvi put sviraju u Novom Sadu, i razmišljam, kako je to moguće? Pa ovi ljudi zaslužuju da sviraju i na mesecu! Oni su samo još jedan od bendova koji je nastao znajući da nikada neće dobiti zasluženi prostor u medijima i da će put do publike morati da traže sporednim putevima, dakle, jedina greška im je ona na koju ne mogu da utiču, nastali su u ovoj državi. Naježila sam se čim sam čula prvu pesmu, pale se baklje, kreću šutke, a pank se polako ali sigurno vraća u blok, bar na tu jednu noć. Čekali smo taj pank koji će da nam pomeri svaku kost u telu i koji će da se zadrži još dugo ispod kože i u srcu nakon što Ćunci siđu sa bine. Nižu se pesme: Bugarska politika, Duhovi ulice, S momcima, Dečko koji ne obećava, Mrtav i beo, Kad dodirnem sećanja, Zbogom ostaj generacijo i za zaljubljene čuvena, Ljubavna pesma. Naravno, nismo želeli da siđu sa bine, pa smo tražili bis. Sva sreća pa su organizatori odobrili, pa smo još jednom čuli Ljubavnu pesmu. U suprotnom, da nisu odobrili, pala bi ženska suza, i to moja! Za mene Ćunci imaju posebno mesto u srcu, obeležili su mi ovogodišnji Blokstok i ulepšali noć.

Da slikovito dočaram u nekoliko reči: početak leta, park, priroda, ska. Šta ti više treba za sreću? Jedan od najboljih ska bendova sa ovih prostora, Lost Propelleros se vratio i oko pola devet zasvirao na domaćem terenu. Svi smo krenuli da igramo ispred bine, smejemo se i pružamo podršku bendu. Verujem da je organizatorima u cilju bilo da festival okupi ljude svih generacija, zaista su uspeli u tome. Za vreme nastupa ovog benda ugledala sam ispred bine dete od jedno pet ili šest godina koje đuska uz veseli ska, a sa druge strane, baku koja se smeška i pomera kukove. Zaista je ovo jedan od festivala koji je za sve uzraste i dokaz da će još mnogo godina opstati. Veseli ska se provlači kroz park koji polako počinje da se popunjava. Neke od pesama koje smo imali priliku da čujemo uživo su: To više neće biti to, Anđeli, Živeti se mora, Cica, Nazad na drvo, 1996. – 1989. i za kraj Kako da kažem. Takođe, čuli smo novu pesmu koja je napisana posle ko zna koliko godina, traje čak šest minuta, a očekujemo da bude uskoro objavljena. Ovom bendu, godine i pauza ne mogu ništa, sviraju u punoj snazi i nadamo se da će još dugo trajati.

IMG_1789

Sledeće što se čulo sa bine jeste promukli glas Milana Mumina koji je rušio sve pred sobom. Već je svima bilo jasno da su to Love Hunters ili Lovci na ljubav, ko kako voli. Na početku prve pesme samo sam se okrenula prema bini, a donja vilica mi se otkačila od gornje. Ne znam kako su ostali reagovali kad su ih prvi put čuli uživo, ali ja ne znam koliko dugo sam stajala skamenjena ispred bine, nisam ni treptala, a nisam ni znala šta me je snašlo. Oduševljena sam kako zvuče uživo, ali to sam i očekivala. Primećujem ljude koji su bili mojih godina dok su oni aktivno svirali. Žmure, pevaju i verujte mi na reč, emocije pršte na sve strane. Konačno sam uživo čula moju omiljenu pesmu I’d Rather Be Your Fool, koja se nalazi na njihovom izdanju Everclassic, a sad mi je postala i više od omiljene. Publika je tačno prolazila kroz faze, od šutki do žmurenja i njihanja sa upaljačem. Ovaj bend može da izazove emociju kod čoveka koju god želi. Pesme Oh, Evolution i Black & Blue su, čini mi se, favoriti publike ili ipak Kamikaze i There, ne može da se proceni. Bilo kako bilo, uz pesmu There sam među malo starijom publikom videla suze. Trudim se da nađem pravu reč za atmosferu koju je napravio ovaj bend, ali ne mogu da je pronđem. Da li to da bude magija ili čudo, pitajte nekoga ko je bio na Blokstoku, ako niste bili.

IMG_1890

Oko pola jedanaest je na binu izašao gospodin u belom odelu, belim cipelama i kajlom oko vrata. Naravno, bend Pero Defformero i očekivani šou program na bini. Prva pesma je bila Ćerka đavola, tako da je ograda koja deli binu i publiku već oslabila jer retko ko je mogao da izdrži gitaristin solo, a da se ne drži za tu jadnu ogradu i headbanguje. Doduše, za vreme celog nastupa, niko nije mogao da stoji mirno na nogama jer svaki gitaristin solo zvuči vanserijski. Uz pesmu Usne od metala smo videli posebne igračke sposobnosti Bišketa, samo on zna odakle mu snage da nešto više od sat vremena igra i peva kao da mu je osamnaest godina. Pored pesme Silvana čuli smo i one nešto poznatije, Metal sviraću, Trebalo bi i Tu nema ljubavi. Naročito smo se ismejali zbog pesme Nothing else matters for the black butterfly, stvarno je genijalna! Za kraj su ostavili pesmu Gastarbajter, da dokrajčimo svoje glasne žice i ukočimo vrat.

IMG_1933

Za kraj, nekoliko minuta pre ponoći, preselili smo se u Irsku. Bili ljubitelj ovog zvuka ili ne, nećete izdržati da ne zaigrate uz Orthodox Celts. Retko koji sastav može da napravi ovakav šou, nije čak bitno ni vreme ni mesto, Kelti garantuju dobar provod. Svaki njihov nastup je priča za sebe i garantujem da nikad, niko, nije rekao da je sit njihovih nastupa. Pesme su krenule od nešto sporijih ka brzim, pa je Aca morao da se našali – Šta? Još da ubrzavamo? Biće na kraju Kill ’em all, vidim ja! Kakav je to nastup Kelta, a da se ne odsvira Rocky Road To Dublin, to se nekako podrazumeva. Imali smo priliku da čujemo pesme Green Rose, Far Away i među još mnogo njih onu koja se, čini mi se, nešto ređe svira I Wish You the Very Worst.

IMG_2039

Da se ja pitam, Blokstok bi bio crveno slovo u kalendaru! Organizacija je kao i svake godine bila na vrhuncu, atmosfera je bila paklena, bendovi su ostavili srce na bini, a publika ispred bine. Ovo je bio dokaz koliko Blokstok vredi i pokazali su da ovaj festival mora opstati još dugo godina, po svaku cenu. Šta drugo reći nego, jedva čekam sledeći Blokstok!

Ostavite komentar