Alestorm i Skálmöld u Beogradu: Mi smo ovde da vam popijemo pivo!

Za Alestorm sam prvi put čuo u prvoj godini srednje škole, i već tad sam ih zacrtao kao bend koji bih voleo da vidim jednog dana. Skoro pola decenije kasnije, konačno sam dobio priliku da se otisnem put Beograda i tu želju sebi ispunim.

Najava za turneju je stigla još u septembru, adekvatno nazvanu Skálstorm kombinovanjem imena hedlajnera i islandskog viking metal sastava Skálmöld, dovedenog kao pratnju na ovoj turneji. Bend se u zakazano vreme popeo na binu i započeo set, pred skoro punom salom Doma omladine. Zanimljiva stvar kod njih je što koriste tri gitare i cela šestorka deli vokalne dužnosti. Tokom nastupa su propraćeni ovacijama i šutkama, doduše tek od druge polovine seta. Vrhunac je nastao tokom izvođenja pesame Móri sa aktuelnog albuma i Kvaðning, sa debi albuma. Tvrde deonice, izbalansirane melodičnim prelazima i horskim pevanjem, na maternjem islandskom čine Skálmöld sasvim ozbiljnim predstavnikom žanra, te preporukom za ljubitelje istog. Bend koji je u domovini nastupao sa simfonijskim orkestrom je lepo prihvaćen od strane beogradske publike, kojoj su se iskreno zahvalili i ustupili mesto zvezdama večeri. Po osnovnoj tematici su slični, ali po muzici, imidžu i načinu animiranja publike – sušte suprotnosti.

IMG_9430-Edit

Prvo što treba napomenuti o Alestormu je da su, u suštini, sprdnja, to uopšte ne mislim na loš način. Bend koji je počeo kao power metal, iz koga se razvila piratska tematika po kojoj se u liričkom i muzičkom aspektu i dalje prepoznaju, je potpuno svesno postao tolika parodija samog sebe da je izlišno uopšte im se i zamerati zbog toga. To se odmah vidi na velikom šarenom baneru u disko stilu i ogromnoj gumenoj patkici postavljenoj na sred bine, između bubnjeva i klavijatura.

Dvadesetak minuta nakon završetka Skalmoldovog nastupa i uobičajene procedure nameštanja bine, u sali Amerikana Doma omladine svetla se gase, a iz mnogobrojne publike počinje da se ori ime benda, uz primetan balkanski naglasak. Nakon minut-dva, sa razglasa se pušta disko, svetla na bini se pale i bend se penje na binu. Uz kratku koreografiju i sinhronizovano ispijanje piva, zauzimaju mesta i svirku otvaraju jednim od starijih hitova, Keelhauled. Nažalost, kako to često zna da biva, u ovom trenutku zvuk nije bio ispeglan do kraja. Vokali su čudno odjekivali, a bubnjevi su bili mnogo glasniji nego što bi trebalo, međutim, mislim da apsolutno nikog nije bilo briga za to. Od prvog takta kreću poštene šutke, kao i horsko pevanje koje je često nadjačavalo Chrisove i Elliotove vokale. Iznenadio me je odziv mlađe publike, s obzirom na nimalo naivnu cenu karte od preko 2000 dinara. Oni su činili veći deo mase okupljene oko benda, ali bilo je i studenata i starijih fanova, svakoga željnog provoda sa škotskim piratima. Nakon Keelhauleda, ređaju se Alestorm, za koju je u klubu Fest prošle godine sniman spot, onda Magnetic North, pesma taktički napisana da parira izvesnom hitu Lejdi Gage, i Mexico. Tu negde bend zvanično pozdravlja okupljene. Slede Over The Seas, The Sunk’n Norwegian i No Grave But The Sea, svaka propraćena divljanjem, šutkama, bacanjem piva u vazduh i horskim pevanjem od reči do reči. Jedino je puki umor i potreba za predahom mogao da smiri atmosferu ispod bine.

IMG_9719

Komunikaciju sa masom očekivano vodi Chris, u kiltu sa klavijaturama obešenim oko ramena. Poziva ljude na piće, na žurku, na pravljenje haosa, opravdavši humor po kome je Alestorm postao poznat širom sveta. Poput Chrisa, gitarista Mate koji je uslovno rečeno novi član benda, neretko prilazi samoj ivici bine tokom solaža, kompleksnim i potkovanim u kontrastu sa jednostavnom prirodom Alesotormove muzike. To jeste u suštini metal, ali pre svega napravljen da bude zarazan i zabavan. Dešava se i da pozajmljuju elemente pop muzike da bi taj efekat i postigli. Jasno je da im je cilj tokom cele priče da teraju svoj fazon i naprave veselje za sve prisutne.

Vrhunac koncerta nastaje prilikom izvođenja Captain Morgan’s Revenge, kada se u drugoj polovini pesma pauzira da bi Chris pozvao publiku na wall of death, koji se ostvario u rasponu od otprilike dve trećine širine sale. Nakon toga, još jedan hit – Shipwrecked, i tada se bend povlači sa bine, čineći previše očiglednim da spremaju bis. Za kraj se ostavljaju Drink, veselu pesmu Wolves Of The Sea, i jednu sa aktuelnog albuma, Fucked With An Anchor. Tada dele klasične suvenire u vidu setlisti i trzalica i napokon se povlače sa bine posle više od sat i po vremena prašenja. Sa tehničkog aspekta, Alestorm zvuči maksimalno korektno, izuzevši par faličnosti na samom početku svirke. Lepo je videti da je, koliko god to u suštini bilo zezanje, odrađeno kako valja.

IMG_9852

Alestorm nipošto ne treba shvatati ozbiljno. Tokom koncerta je vladala veoma opuštena atmosfera i gomila pozitivne energije, produžene i nakon paljenja svetla u sali, s obzirom da su Chris i klavijaturista Elliot izašli na slikanje i druženje sa fanovima. Bez ikakvog pretendiranja na klasične klišee, čine jednu veoma zabavnu pojavu u kojoj svi, a pre svega oni sami, iskreno uživaju.

Ostavite komentar